Kada bismo samo za trećinu više planirali život mislim da bismo živjeli mnogo ispunjenije. Jer svakako na silu se umrijeti ne može. Maštovita je i moja porodica, skroz. Počev od babe. Koja više nije među nama.
Baba je prije svoje 60. godine imala „komplet za ukop“. Sama ga je birala. Tamno teget boje, na diskretne pruge. Dugo nijesam znala čemu je namijenjeno sve dok nijesam dala babi predlog da ga obuče, onda kada se požalila da nema šta da nosi na jednoj svadbi kod rođaka.
„Pa to je za ukop, dijete“. „Čiji ukooop?“. Ništa nijesam shvatala. „Pa moj, kad umrem.“
Redovno ga je sunčala na balkonu kad je dan bio lijep i četkala ga četkom skidajući nakupljene dlačice, iako nije nošen. Stalno je bila u strahu da ga ne pojedu moljci. U džepu od sakoa ovog kompleta, nekada je krila novac. Višak novca koji je imala u kući. Znala je vjerovatno da se ne bismo ni sjetili da ga tražimo baš tu. Iz drugog džepa je mirisao ruzmarin koji je tjerao moljce.
Komplet za ukop, kako ga je baba zvala, je bio opran i ispeglan čim je kupljen. U ormanu je stajao na prvom ofingeru sa lijeve strane, čim otvoriš vrata ormana, ne možeš da mašiš. Na dohvat ruke. Za ne daj bože. Neće da nas opterećuje, kaže samo još fale cipele. Hoće sve da pripremi, dok još može.
Baba je to radila još 22 godine. Za svaki slučaj. Može da se desi.
Naš komšija Mirko koji je živ i zdrav, napravio je pravi mali mauzolej od porodičnog groba. Jer ima ih mnogo u familiji. I nekako je bas veliki posao organizovati da svi stanu na jednom mjestu. Pa je taj projekat trajao neko vrijeme. Ti ćeš gore, ja ću lijevo, on bi mogao desno… Sinovi, snahe, njihova nerođena djeca, tu je i on i njegova žena…
Na nadgrobnoj ploči je već upisao njihova imena, samo će dopisati datume. Još to fali. Ostalo je sve sređeno. Sebe i suprugu je častio slikom na nadgrobnoj ploči. Kaže sad može mirno da umre. Mislim se Mirko sad možeš da legneš i čekaš. Da ti smrt pokuca na vrata. No ne može se na silu umrijeti, Mirko.
Ne znam šta misle njegovi sinovi. A tek snahe.
Ja kao snaha sam saznala neki dan da ću se kopati u jednom selu na nekom mjestu na sjeveru zemlje, na „porodičnom groblju“. Niti sam ikad bila u tom selu niti u tom mjestu kojem selo pripada. Kročila tamo živa nijesam. Ne znam što bih tek mrtva.
Nema to veze, kažu mi. Svi se tamo kopamo pa moraš i ti. Tamo nam je porodični spomenik. I tamo je baš lijepo. Zeleno. Šuma. Malo dalje od grada. Mirno. Fino.
Dođeš na groblje ne znaš ko je mrtav, a ko živ. Mislim.
Spašavam se i govorim mužu da hoću da me kremira kad umrem i pospe pepeo u najbližu rijeku. Nek me nosi voda. Neću da se kopam. Niđe.
Kaže mi nema krematorijuma kod nas, sem da me šalju za Beograd, što je baš skupo. A nije ni praktično.
Pokušavam ponovo da se spasem i govorim mužu da može da se desi da se razvedemo i da svekar pričeka sa klesanjem mog imena jedno desetak godina, barem. Pa onda.
Od nedavno mi i majka daje instrukcije. Počinje teatralno…“ja kad umreeeem“ pa napravi kratku pauzu, „…oću da me ukopate samo u krugu porodice, jer neću da vas mučim da cijeli dan stojite i primate saučešće…“.
Kolektivna depresija. Kažem vam.
Obećala sam majci da ćemo je sahraniti u sutonu u krugu familije. Da se ne mučimo. Jer u tim trenucima to nam je jedina briga. Ostalo nam je lako!
Pitam se kad smo prestali da volimo život i da ga planiramo. Kad smo prestali da ga slavimo? Zašto nam je toliko važno u našem životu gdje ćemo biti sahranjeni i kako?
I u čemu?
Da li nam to planiranje daje viziju da makar dio nečeg možemo kontrolisati kada je naša smrt u pitanju? Ili smo možda pogođeni ratovima, navikli da kafu pijemo sa gospođom smrt?
Bilo kako bilo, ne želim sa svojim djetetom da pravim slične planove.
Ne želim da planiram svoju smrt, želim da živim ovaj život, svaki dan, onoliko koliko budem vremena tu. A kada me ne bude nije me briga za „detalje“.
Naći će parče zemlje za mene, sigurna sam.
Kao i za vas!
