Nadati se da će jednog dana to važno društveno pitanje biti rešeno, da će se situacija popraviti. Ako se godinama bavite problemom nasilja nad ženama, to znači da se prvo nadate da će porodično nasilje biti uneto u Krivični zakonik. To se i dogodi, a onda gajite nadu da će službenici u institucijama sistema: policiji, pravosuđu i centrima za socijalni rad naučiti da rade svoj posao.
Pa onda država ratifikuje famoznu Istanbulsku konvenciju, ali čekate još pet godina i nadate se da će biti uneta u zakonodavstvo. Na kraju se desi i to, pa u junu 2017. stupi na snagu Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. I šta bude? U prva četiri meseca 2018. u partnerskom nasilju strada gotovo jednak broj žena kao u čitavoj 2017.
Takav je bilans u Srbiji u ovom trenutku – od početka godine 21 mrtva žena, dok je u prošloj ubijeno 26. Bolje me ne pitajte kako znamo taj broj, jer sistem ne vodi evidenciju, već neke predane, angažovane žene, feminstkinje, broje objave u dnevnoj štampi, one odvratne tabloidne tekstove sa mnoštvom krvavih, nikom korisnih detalja. Probijaju se kroz te umobolne tesktove i dešifruju iz njih da li je bilo ranije prijave nasilja, u kom trenutku se ubistvo dogodilo i kako je reagovao sistem.
Izveštaj Autonomnog ženskog centra „Nijedna žena manje“, koji je predstavljen javnosti 10. maja, kaže da je za ženu žrtvu nasilja najopasnije mesto – dom. Od 26 ubijenih 2017, njih 14 stradalo je u rođenoj kući. Najveća opasnost za ženu je partner, bivši ili sadašnji: od tih 26 ubistava iz 2017, 23 počinili su partneri. Od ta 23 „junaka“ njih 15 je izvršilo samoubistvo, dok jednom, šesnaestom, iako je pokušao, to nije uspelo.
Onda dolazimo do institucija: u 16 slučajeva, institucije su imale informacije da o nasilju. Od toga, u pet slučajeva sve tri ključne za rešavanje problema: i MUP i Centar za socijalni rad i Tužilaštvo. U preostalih 11 bila je obaveštena bar jedna institucija, ali je izostala koordinacija koja je zakonom – obavezna. Pritužbe na njihov rad odbačene su kao neosnovane. Veća tužilaštva u Srbiji uvek imaju izgovor. Navodno, centri za socijalni rad i policija odbijaju da dolaze na sastanke. Navodno, imaju i oni pravo na godišnje odmore, pa ne mogu da se okupe dvaput mesečno, na koliko su isto zakonom obavezani. Navodno, oni se trude i rade, ali eto…
Za to vreme, za žrtvu nema odmora ni predaha. Ona je svakog dana u strahu, svakog dana u opasnosti da sledeći dan ne doživi. Ona, ako se odvaži da prijavi nasilnika, obija pragove i šaltere, čeka, plače i moli. Ili se svađa. Pa policija proceni da je samo „jezičara“ koja preuveličava ili laže da joj je muž nalupao šamare. A onda istoj toj policiji jednog dana jave da je mrtva.
Autonomni ženski centar napravio je serijal kratkih filmova sa svedočenjima policajaca i socijalnih radnika koji nisu verovali sada već pokojnim ženama. U tim filmovima ne vidimo njihova lica, već samo siluete, glasovi su im modulirani, ali slušamo njihove priče, čujemo i to strašno „jezičara“ i ono jezivo da se „čovek napio, pa mu poletela ruka“. Ona koju je socijalna radnica procenila kao jezičaru danas je mrtva. Zaklana je i ona za čijeg je muža policajac bio pun razumevanja, jer eto, napije se, pa mu poleti ruka. Oboje kažu da se kaju. Oboje sada znaju da su mogli da im spasu živote.
I ne, to nisu filmovi koji treba da nam izazovu saosećanje prema pokajnicima. To su upozorenja za svakog kome se žena obrati za pomoć da ne sme da ćuti, da ne sme da umanji ono što čuje, da mora da veruje svakoj ženi, dok se ne dokaže suprotno. Priče službenika sistema koji će doveka morati da žive sa greškama koje su napravili vrišti da ako ne reaguju oni, ima ko će. A onaj ko hoće po pravilu je nasilnik, onaj koji zbog njihovog ćutanja, zbog njihove lenjosti i loše procene, pomisli da mu se može, pa zarije nož ili potegne pištolj. Na nju, a onda i na sebe, ne zbog kajanja što je ubio, nego zbog kukavičluka da snosi posledice za svoj zločin.
Ove godine, 18. maja, država Srbija prvi put će zvanično obeležiti Dan sećanja na žene žrtve nasilja. Taj dan feministkinje obeležavaju već tri godine. Odabran je 18. maj jer je 2015. godine, 15, 17. i 18. maja, za samo 72 sata u Srbiji ubijeno sedam žena u porodičnom i partnerskom nasilju. Iste te organizacije, ove godine će taj dan obeležiti instalacijom koja će opominjati na propuste države, iste one koja će se mrtvih žena ove godine prvi put protokolarno setiti.
