Znam da zvuči otrcano, ali ja stvarno volim svoju trudnu ženu. Ona je sada veća nego ikad. Okreće se kao morž u našem kauču svaki put kad okrene stranu romana koji čita.
Kad stanemo na vagu – lažemo se. Ona kaže da ima manje, ja više. I tako održavamo pristojnu udaljenost između kilograma.
To je jedina distanca koju sada imamo.
Kada me zagrli, volim da mislim da je Žabica u njenom stomaku mera naše bliskosti. Posle svakog ultrazvuka, ta bliskost raste. U centrimetrima i gramima.
Bar tako doktori kažu.
Za mene su to kilo, mega, giga veličine. Ako ljubav može da se meri.
Ujutro se pravimo da nismo videli nove crvene pruge na njenim bokovima.
– Vidiš, Žmu, to su nove strije – objašnjava mi – ali je sve dobro dok ne postanu bele. – onda se teatralno odgega do kupatila da maže neki melem zbog kog crvene pruge nikad neće postati bele.
Ja sam, naravno, znao, mnogo pre nje da želim da budem tata. Samo: ko je to smeo da joj pomene onako nakostrešenoj kad joj rodbina naruči decu.
Čudno je to, moja žena je jedini pravi borac za slobodu kog ja znam. A opet, sama sebe zaključava u kavez. Ponekad gviri iza rešetaka i pravda svoje strahove provincijom. Uglavnom je izvlačim kafom i poljupcima i svojom džepnom filozofijom.
–Žmu, ti si tako mudar – laska mi. I ja već čujem kako umiljato prede i moli za još jednu kratku masažu. – Sve me boli. – Nema rasprave sa trudnom ženom.
Ima dana kada bi samo pričala o tome koliko je velika i debela. Tad uglavnom poželim da joj kažem kako je prelepa i da bih je pojeo kao krofnu. Ali ne smem da pominjem krofne – od testa ima gorušicu.
Pre neki dan mi je rekla:
– Znaš, kad nam budem izrađala Žabice, stvorićemo ceo jedan novi bračni ekosistem!
– Misliš, porodicu?
– Da, ali kakvu porodicu!
Naravno, ona je odavno smislila da u dnevnoj sobi razvuče indijanski šator, Žabica već ima svoju biblioteku i plan obilaska znamenitosti u P.
O dojenju i prepovijanju ne priča.
– Tolike žene su se naučile, pa ću i ja! A bogami i ti! – kobajagi mi preti. – Bitnije je da Žabica voli muziku, da oseća umetnost.
– Kao da će pored takve majke imati izbora? – kažem.
Znam da zvuči otrcano, ali ja stvarno volim majku svog nerođenog deteta. A kad me pitaju kako podnosim trudnoću – nikad ne ispričam istinu, uvek izguram hormone u prvi plan. I tako štitim ekosistem koji se gradi i Žabicu što se koprca u stomaku.
Realno, niko nije lud da ide protiv hormona.
Posebno ako iza njih stoji moja blesava žena.
Izvor: Blacksheep.rs
