Publici je poznat po pjesmama u kojima se obraća Njoj, ženi koju traži cijeli svoj život, a koja nikako da se u njemu pojavi.
…
Posmatra je
i razume
da potomstvo neće
biti gladno,
iako nema minimum
propisanu veličinu
obima grudi.
(Propisanu od
strane koga?)
Iskon i nesvesno
bi da urede to.
Po svom.
Ne slažu se
s njegovim poimanjem
žene.
Imaju skalu, meru.
Potrebu. Plan.
Šablon.
On im kvari posao.
Oduzeo im je poluge.
Prevario je sistem.
Kako?
Čime mu se to
dopada neko?
Nesvesno deklariše
željene oblike
i tipove
neophodne da se
dozvoli „ljubav“
i odobri
privlačnost.
Jezero odoleva ledu.
Visoko su u planini.
Sneg je uporan.
Krupan. Zadržava
joj se lako u kosi.
Leti
voli kako
se plaši
gromova.
I voli to
što kod njega
beži od njih.
I voli
kad se
pribije uz njega,
jer bi on hteo da je
stalno pribijen uz nju.
(Ali bi voleo
i da stalno grmi.)
Zimi voli,
kako ih
zaveje sneg
i zarobi.
Niko tu
nije „zarobljen“.
Poštuju planine.
Planine su starije
od zbira godina
svih živih ljudi
na Zemlji…
Od zbira
svih života
ikada!
U borbi s iskonom,
valja imati planine
uz sebe.
One su starije
od nagona,
od parenja,
od propisanih okidača
da se dozvole osećanja.
Planine rešavaju
dileme između
čoveka i zahteva
njegove biologije.
Njeno lice
nije savršeno
simetrično.
Sem kad
se smeje.
Zato se on brine
da bude simetrično,
a ne brine o simetriji.
Kad se to dogodilo?
Kad je dobio tu
slobodu da tumači
bića nezavisno
od matrice i struje?
Da ne sortira
i ne vrednuje
po oblicima?
Trebalo bi da pobegne.
Barem takav osećaj
nesvesno
pokušava da izazove
u njemu.
Uporno
kopa rupu
u temeljima.
Potpaljuje nerve.
Nagovara ga u
snovima.
Ali on uguši taj impuls,
tako što spusti njene
dlanove na svoje lice.
Dugo žmuri
i drži ih tu.
Nisu u nekakvoj
praistorijskoj preriji,
te nije oblik zadnjice
presudna stvar
po opstanak.
Ne treba tražiti hranu,
pešačeći, čitav dan.
Iako nesvesno,
iako iskon,
u krvotoku
u moždini,
u slepoočnici,
sugeriše da će uskratiti
valjane odgovore tela
na nju,
on ne bi
nikud od nje.
Da se razumemo,
nije da ona nema
od svega dovoljno.
Naprotiv!
Samo bi nesvesno
nešto bolje.
Ako ne bolje,
onda da ispoštuje
zakone uparivanja.
Radi se o nezasitosti.
U sprezi sa sujetom,
stvara osećaj
da se može više.
Osećaj,
da se to isto
što vredi u njoj,
može
naći u drugoj.
Glupost!
Glupost! Glupost!
Svako je samo
jednom,
i samo jednom
prema nekom.
Svako je neponovljiv.
Sad – straćen,
ili ostvaren,
zavisi upravo od toga
da li je slobodan
ili je biomehanizam
sveden na šablon.
Šablon
i nesreću ako se
istog ne drži.
Mnogi su taoci šablona.
Naterani da se straće
čekajući baš nekoga
ko nije ili ne želi da
bude dostupan.
Stvara osećaj taj
iskon,
to svinjoliko
nesvesno…
Osećaj,
da ono što daje ona,
može dati
i pogodnija.
Pogodnija za šta?!
Moram to da pitam.
Nesvesno bi više.
Više od ljubavi?
„Žedni smo plodnosti.
Utoli nam žeđ s valjanom.
Plodnije je bolje.“
– kaže nesvesno.
Šapuće.
Urla.
Popuje.
Dodvorava se.
Moli.
Naređuje.
„Plodnije je bolje.”
Ali…
Šta je plodnije od ljubavi?
