Zašto plače? Da nije možda gladna? Možda je nešto boli? Možda joj je hladno? Upale uha su opasne – stavi bebi kapu, vidiš da duva vetar. Svi se normalni ljudi brinu za decu. Iako vas ne poznaju, ni vas ni vaše dete, oni ipak žele da na neki način pomognu. Puštaju vas preko reda kada kupujete pelene i mleko, ustupaju mesto u javnom prevozu, pomažu vam da prenesete dečja kolica preko ivičnjaka.
Većini ljudi je to urođeno. Ova osećanja nežnosti i snažna potreba da zaštitimo to simpatično, maleno, nemoćno biće, imaju svoje poreklo u materinskom, odnosno očinskom instiktu, čija je osnova u biološkoj i genetskoj datosti. Takvo ponašanje niko ne može „uvežbati“, njemu se niko ne može naučiti.
Ipak, među ljudima ima i onih koji su svojevrsni osobenjaci. Njima su ova osećanja strana. Oni su prilikom susreta sa bebom potpuno ravonodušni i hladni, što se lako, već na prvi pogled, može uočiti. Ta njihova ravnodušnost je najverovatnije posledica traumatičnih iskustava i emocionalnih lišavanja u detinjstvu.
Preporučeno
Kada je reč o zrelim odraslim osobama sa zdravim zaštitničkim osećanjima i njihovoj naklonisti prema očaravajućim bebama, danas je sasvim jasno zašto su oni takvi. Jer o tome su vršena, godinama i godinama, brojna studiozna istraživanja. Eksperti su pažljivo i iscrpno tražili najbolju metodu istraživanja, pa su na kraju osmislili jedan vrlo efikasan test kome su bili podvrgnuti odrasli. Njima su prezentovane različite fotografije beba i temeljno su analizirane njihove reakcije, a prvenstveno širenje zenica kao indikator nevoljnih emocionalnih reakcija na koje učesnici u eksperimentu nisu mogli svesno da utiču, da ih menjaju ili prikrivaju.
Dobijeni rezultati jasno ukazuju na niz osobina i karakteristika kod beba koje očaravaju odrasle. Kod beba je primetan nesklad veličina glave i tela, što je odraslima jako simpatično. Bebe imaju istaknuto čelo, bucmaste obraze, krupne oči. Njihovi pokreti rukama i nogama su nespretni, njihovi prvi koraci, počeci hodanja na njihovim kratkim nogicama, bude najdublje emocije u čoveku.
Na intenzitet pozitivnih ljudskih reakcija na ove bebeće osobine ukazuje i činjenica da odrasli reaguju slično i kada vide mališane iz životinjskog sveta. Malu macu, kucu, jagnje, pile, malog medu, bebu pandu…
A sve to su vešto iskoristile fabrike za proizvodnju igračaka, praveći lutke sa „bebastim“ licem i bucmastim obrazima. Ovim karakteristikama se služe i profesionalci u svetu marketinga i prodaji najrazličitijih proizvoda. Tako se u reklamama na internetu i televiziji često mogu videti ljudi sa bebećim crtama lica, jer će oni nesumnjivo privući pažnju velike većine gledalaca. Čak i Deda Mraz liči na bebu – ima rumene obraščiće, okruglasto i nasmejano lice, noge su mu kratke i krive. Samo što uz sve to ima i bradu. E bebe? Ima ih u svakoj drugoj – trećoj reklami.
Priroda je itekako obezbedila sve preduslove za opstanak beba, tako da su ove karakteristike ustvari elementarne za njihovo preživljavanje i normalan razvoj. Sve su to osobine koje beba poprima još dok je u maminom stomaku, pripremajući se za sve opasnosti ovog sveta. Prirodne, urođene karakteristike koje joj pomažu da bude beskrajno voljena, a samim tim i da bude zaštićena tako sićušna i nemoćna.
Svojim „čarima“ beba sebi obežbeđuje odgovarajuće, blagovremene i bezuslovne odgovore roditelja, te biva čista, sita, mažena i potpuno zadovoljna i spokojna. I onda kada se u život roditelja ušeta svakodnevna gomila najrazličitijih obaveza i problema, to maleno, šarmantno biće uspeva da ostane centar sveta, apsolutni prioritet za svoje roditelje.
Dragan Antić
