Dešava se, tako, da u školi naiđemo na situacije u kojima se ni mi stariji ne bi baš lako snašli. Tada nam naši đaci održe lekciju i naprave nešto bolje, pametnije i zrelije nego što bi možda i mi. Po pravilu se to dogodi od onih od kojih najmanje očekuješ, pa tek kada se sve završi dosetiš se da je taj učenik i ranije pokazivao izvesnu zrelost, ali se zbog nestašluka ili nezainteresovanosti za školu takva osobina nije pokazala.
Bilo je to u mojim prvim danima u školi. Radila sam u trogodišnjim odeljenjima, u kojima su uglavnom slabiji đaci. Odeljenje u koje sam zapala praktično od prvog dana jedva je bilo sastavljeno, tek da bi se održalo na upisu i našoj školi priznala još jedna generacija kuvara i konobara. Deca uglavnom ponovci i poneki problematičan izgrednik.
Jedan od njih već od prvih dana izostaje i ne zna se šta je sa njim. Razredna se raspituje (malo smo mesto i lako je naći informacije) ali teško da se ovom dečaku bilo šta sazna. Tek nakon nedelju dana, dečak dolazi u školu u dubokoj crnini i objasni razrednoj (a i nama) da mu je umrla baba i tako potrešen nije mogao doći u školu.
Znamo svi šta to znači. Deca vole da nalaze izgovore i opravdavaju sebi časove na razne načine, ali sa ovim dečakom situacija je bila sasvim drugačija. I tužnija. On je već kao mali izgubio majku. Otac, očigledno pijanica i lenjivac, nije mnogo mario za njega i nakon povrede u rudniku dobio je bednu invalidsku penziju. Uspeo je, tako pijan i zapušten, da nađe sebi drugu ženu i odseli se kod nje, gde su zajedno pili crkavicu od plate. Baba je u stvari jedina čuvala dečaka i za nju je bio vezan više nego što bi bio za majku.
Razumeli smo ga i pratili, plašeći se reakcije kakva se može javiti kod dece koja pretrpe slične traume, ali dečak se zapravo brzo ponovo uklopio i nastavio sa školom. Ali, ne lezi vraže! Nakon nekoliko meseci, opet dečak izostaje, opet se ne zna ništa o njemu i opet se ne javlja danima. Ovoga puta više nije bilo šale, znajući za tešku situaciju u kući i njegovu osetljivost, zabrinuli smo se da se uhvatio sa lošim društvom ili ga je otac, pijan i možda ponovo bez žene, izbacio na ulicu.
Šta se dogodilo sa njim otkrilo nam je njegovo odeljenje. Njegov otac je zapravo, dobio dete sa novom ženom, a naš učenik polubrata. Vest koja bi u normalnoj situaciji trebalo da bude vesela, ovde je bila dočekana kao velika nesreća. Budući da su oboje pomalo pijanice, a i da novca nemaju, odlučili su da dete daju na usvajanje odmah iz bolnice.
Tu se naš učenik pojavio kao heroj. Otišao je kod maćehe u bolnicu i zabranio joj da da dete na usvajanje. Rekao joj je, a sve ovo je ponovio i nama profesorima kada smo ga pitali šta se događa sa njim, da je i on nekada ostao bez majke i da ga je očuvala baka i da nije bilo nje, ko zna šta bi i sa njim bilo. Naredio joj je da dete donese kući, a da će se on nekako snaći da se dete izdržava, hteli ga oni ili ne.
Dalje se sve odvija kao na nekom filmu. On pronalazi posao, jer kao kuvar mogao bez problema naći mesto makar za džeparac, sređuje kuću i prijavljuje centru za socijalni rad svoga strica kao privremenog staratelja dok ne napuni 18 godina. Tada je imao samo 16 i živeo je praktično sam. Umešalo se tu i odeljenje, sakupili novac i jedan vikend proveli u krečenju i sređivanju sobice za njegovog mlađeg brata. Dodali smo i mi profesori, ko je koliko imao i vrlo brzo tu su se našli i neki stari krevetac, kolica i nosiljka za malog dečaka.
Ipak, nije sve bilo tako lako. Sve češće je dolazio u školu sa podočnjacima i neispavan, umesto da uči, ljuljao je bebu kojoj rastu zubi ili je bolesna. Često je vreme koje je trebalo da provede na časovima provodio u domu zdravlja, u savetovalištu, jer je beba čudno kakila ili povraćala tri puta za veče. Dan mu je trajao 25 sati. Nakon što bi spremio bebu i nahranio je, ostavljao bi je stricu i dolazio u školu. Onda bi se popodne malo igrao sa njim i ponovo nahranio i uspavao, pa ostavljao stricu i odlazio u kafanu da radi. Uveče ponovo okupao i uspavao, da bi ujutru sve ispočetka. Razume se da od učenja tu nema više ništa. Savetovali smo mu da napusti školu i nastavi vanredno, što je i učinio, ali dete nije ni jednog trenutka dao.
Srela sam ga skoro, završio je školu i još uvek radi u istoj kafani. Kaže, sprema se za inostranstvo, kao i mnogi naši đaci. Sa njim je bio jedan dečak, školarac i vemirno šutirao kamenčiće kraj puta. Viknuo je kratko na što zaostaje i ne gleda gde staje i onda mi ga predstavio.
To je moj mlađi brat! – rekao mi je.
A ja sam, kao što uvek činim kada se setim ove priče, progutala knedlu. U trenutku kada se sve to sa njim dešavalo, imala sam 26-27 godina, nisam bila udata i nisam još uvek imala dete. Mislila sam da sam premlada i još uvek nedovoljno zrela za to. Ali jedan učenik mi je pokazao da zrelost ne zavisi od naših godina.
