Bez psovanja, molim!
Da li ste znali da je prva kafana u Evropi otvorena 1522. godine i to ni manje ni više nego u Beogradu, čitav vek pre Londona, Marseja, Beča, Lajpciga,?
Ako je verovati priči, bila je smeštena u jednoj zgradi negde na Dorćolu.
Sve je počelo u 16. veku kada su Turci osvajajući Evropu počeli da grade džamije, karavan saraje, hanove i „kuće u kojima se pije kafa“ – kako se na turskom nazivala kafana.
Vremenom, zahvaljujući knezu Milošu Obrenoviću i njegovim dekretima (1859.), srpsko ugostiteljstvo tog vremena postaje uređeno da savršenstva. Tačno se znalo šta se sme, a šta ne sme.
Kafane i mehane morale su biti izgrađene od tvrdog materijala i imati ulaz sa čela, a ne iz dvorišta. Po tom dekretu bilo je predviđeno i da pojedini lokali, unutar gradskih zidina, mogu da uposle devojke, ali maksimum dve.
Tadašnje kafane su bile skromnih dimenzija sa svega tri do četiri stola. Plafon je bio toliko nizak da gosti uglavnom nisu mogli da se isprave.
Kafane tog vremena postale su samo središte društvenog, ekonomskog, političkog i kulturnog života. Za kafanskim stolom spremani su pučevi, rušile su se vlasti, stvarale države, donosili zakoni, sklapali poslovi od državnog značaja, lečili ljubavni jadi, provodadžisalo se. Novinari su pisali tekstove, pesnici pesme. Sitni trgovci i zanatlije, preprodavci, beskućnici, elita i umetnici svi su svraćali u kafane. U njima se jelo, pilo i spavalo. Sve je počinjalo i sve se završavalo u kafani. Čak je u periodu posle Prvog svetskog rata Skupština jedno vreme zasedala u kafani „Kasina“.
Veruje se da je u najstarijoj beogradskoj kafani “Znak pitanja” bio smešten prvi bilijarski sto u Srbiji.
Prva sijalica u Beogradu zasijala je u kafani “Proleće” kasnije nazvanoj „Hamburg“ u Masarikovoj ulici, prvi telefon u Beogradu je prvi put zazvonio u kafani “Tri lista duvana”, dok je prvi sajam knjiga 1893. održan u kafani „Kolarac“ .
U kafanama su bile izvedene i prve pozorišne predstave i filmske projekcije.
Od 1860. godine Nikola Hristić, tadašnji gradonačelnik Beograda, izdao je naredbu da se stanovništvo u kafani može zadržavati do 23 časa, a da posle tog vremena niko na ulici ne sme biti bez fenjera. Jedna od obaveza vlasnika kafana bila je i da svako veče upale fenjer pred kafanom, i to u 22 časa.
Imale su čudna imena: Pseto koje laje, Kod srpske nade, Kod lepog izgleda, Dve lude, Dve bule, Zemljotres, Ladno kupatilo, Narodna skupština, Klanica.
Kafane su i danas mesto gde ljudi rado svraćaju i odakle teška srca odlaze. U kafanama popuštaju stege, vodi se neki zaseban život, suprotan onom izvan njih.
U njima se raduje i tuguje. Voli i pati.
Kafane leče. Kafane ne prave podele. Kafane razumeju.
One imaju neki svoj život i on se još dugo, dugo neće ugasiti.
Izvor: dr Vidoje Golubović „ Kafane i mehane starog Beograda“
Momo Kapor o kafanama
„Ono što je u antičkoj Grčkoj bio trg, osunčani javni prostor gde se izlazi, sreće, odvija društveni život, drže govori, sklapaju zavere i vrše prevrati, gde se pronalaze ljubavnici, stvara umetnost i govore stihovi, to je za Srbe, zbog klime u kojoj žive, kafana – mesto gde se ljudi sreću i gde se događa mnogo važnih stvari u našim životima“.
