I novac se tu proteže kao razlog, ali vreme se ne može kupiti, zaraditi, dobiti, ukrasti. I vratiti.
I zašto onda da ga bacam u nepovrat?
Izbegavam ići po kafama s tim nekim mužjacima koje upoznajem i s kojima je cilj – seks.
A uvek je cilj seks. I meni i njima. Da se ne lažemo, jer nema potrebe.
Duplo sam punoletna i zaista mi se ne zavlači ni sa kim i nikoga, pogotovo ne sebe.
Znajte da i kad vam priđe u biblioteci i u klubu i kad vas pozdravi preko tetke i kad vam uleti preko fejsa – hoće seks. Ne zavaravajte se da iza poziva na kolače ne stoji poziv na parenje.
Iza svakog uleta stoji želja za – uletom. To je tako. I to je normalno. Svi i sve bi mi da stenjemo i znojimo se i uživamo.
Stvari treba maksimalno pojednostaviti.
Ako smo tu zbog seksa, čemu onda kobasica od druženja koje će kao onda na kraju biti krunisano tim seksom?
Što da se vučem po kafama, kinima, šetnjama, izlascima – kako bih dobila ono što želim?
Ne želim nikoga stavljati u situaciju da pičku (ili šta već, zavisi od raspoloženja i probave) mora da zaradi i zasluži.
Tako i prema drugoj strani osećam i mislim.
Nekad imam osećaj da idem nekim obrnutim redom od onoga za koji često čujem da treba da bude.
Prvo se upoznaju, pa nahodavaju okolo, pa kafice, pića druge vrste, hladnija i toplija, zavisi od doba godine (koje god da je doba, on ih plaća, naravno, neće valjda ona). Pa onda malo neki klub, pa malo kino, daje se sad neki hit film, pa onda malo pozorište – da se vidi da nisu neki ruralci koji ne dobacuju dalje od kluba subotom. A tome je i prethodilo i nakon toga ide, dakako, beskrajno dopisivanje, slanje ‘provokativnih’ sličica, pa dobro jutro, pa laku noć, pa emotikoni, pa gifovi, pa mimovi, pa svašta-nešta. Da, nešta.
I onda kad se ispucaju svi gifomimovi, on nju poljubi dok je ispraća kući (da ne ide mačka sama, kasno je, mrak je, umorna je, a i ne vozi). Pa onda ona piše prijateljicama šta je bilo, pa se tu veća o tome, analizira, prave planovi za dalje, kako, šta, kad… E, onda se poševe, ona se zamišlja u venčanici i imena za decu već ima, imala ih je dok ga nije ni srela. A on čovek se ispraznio i opet bi i još bi i tako dalje.
Njen put do kurca popločan je dobrim jutrom i srcetima, a njegov put do pičke poliven je litrama kafe, dug je dosta kilometara i kraći je za dosta keša, ali i minuta.
Što se mene tiče, ja to ovako: registrujem se na tu neku stranicu za upoznavanje, napišem šta tražim i šta ne tražim. Javljaju se svakakvi i svakojaki. Proberem od tog šrota što mislim da ima potencijala nekog za nešto. Odgovorim. Ustanovimo onako neki okvir i bazu. Dogovorimo susret. Napolju.
Najbolje mi se pokazalo da to na početku samom bude – šetnja. Sami smo, lakše je nekako, jer ja pričam glasno i nemam baš takta i onda drugoj strani zna biti neugodnjak na toj nekoj kafi, jer se čuje šta pričam i jasno je da se radi o dve osobe koje se znaju 17 minuta. A ne podnosim da me neko utišava i stišava. Onda bolje šetnja i tu sve kažemo šta imamo.
Na prvu znam hoću ili neću. Nekoliko puta sam prešla preko toga i kao dala drugu šansu (sebi, ne njemu, nisam princeza koja, eto, daje šanse) i svaki, ali baš svaki put se zajebala. Više to ne radim.
Učenje na vlastitim greškama je super – ako se stvarno i odradi to učenje do kraja.
Nikakva natipkavanja me ne zanimaju. To smatram gubljenjem vremena. Više volim odspavati nego se natipkavati s tipom na koga ću da naskočim akobogda.
Ta čuvena kafa može (i ne mora), ali ako se ispostavi da (mi/nam) je seks dobar. Dakle, obrnuto. Ne kafom do seksa nego seksom do kafe. To bi se moglo nazvati i igranje na sigurno. Jer neću da sedim za stolom s nekim za koga ne znam šta ima u gaćama, kako tačno to (zna da) koristi i kako moje telo i ja reagujemo na to korištenje.
I tu dolazim do toga šta žene pišu (obično po tim nekim stranicama, grupama, forumima itd.), jer ne krećem se u krugu žena koje to izgovore, kako je bitno da se upoznaju, odu na kafu (ta kafa je čudo!), da malo ona njega proceni, vidi, analizira šta i kako, da li je on TAJ i tako dalje.
Sve to kako bi se desio seks.
Dok, recimo, on nema tu vrstu putanje (patnje?) ispred sebe.
On bi čovek da jebe. Sasvim legitimno.
I onda kreću putevi naši koji se razilaze, ali zarad krajnjeg cilja se putevi ipak spoje u nekoj tačci. Da, tačci.
Zašto pička mora da se zasluži? Šta to uopšte znači ‘zaslužiti’ u ovom slučaju? Čime se zaslužuje, kako i do kad je na snazi zasluga? Ima li to neki rok trajanja ili kako to već ide?
Zašto ne važe ista pravila i za njegovo međunožje? Zašto put do njegovog međunožja nije poliven kafama i filmskim platnima i daskama koje život znače? Put do njegovog međunožja je jeftiniji i ne daje se na rate, tzv. obroke (na hrvatskom).
Ko je postavio ova pravila igre, gde ste ih naučile i naučili i moraju li da se slede iz nekog razloga?
Ko je tu koga naučio da si spolni organ ceni kroz gore navedene pojmove, stvari i vrednosti?
Posebna je kategorija ono kad se popiju sve kafe sveta, iscede se sve narandže sveta, pregledaju se svi filmovi ikad snimljeni i onda se shvati kako je on njoj samo prijatelj, samo ga kao prijatelja gleda i doživljava, moli i nada se da će je razumeti i tako dalje.
Zašto stvari nisu jednostavne kad jesu?
Molim anonimno. Pitam za prijateljicu.
