„A šta su oni vama donijeli?“, pita me i traži po ladici neke papire. Ooo pa kako da se sjećam, kad je to bilo, prije nekoliko godina, a nije ni važno, kupiću nešto, staviću 100 KM u kovertu, red je.
„Ma šta red, pa zar ne pamtiš, ne pišeš šta ti je ko donio za prvo, drugo, treće dijete, za slavu, vjenčanje, krštenje?“, odgovara i pobjedonosnim uzvikom aahaa vadi neki požutjeli papir.
„Evo, ovdje spisak ko je koliko nama onomad dao. Ne valja da daješ manje nego oni tebi, a ni da se misliš da li je previše i imaš li dovoljno u budžetu da izdvojiš. Evo vidiš, ovi su dali nekih par miliona, dinari su tada bili aktuelni. Mislim da su i neki komplet šolji za kafu donijeli. Ma jesu da, evo ostao mi jedan tanjirić i dvije okrnjene šolje. I nije bio neki kvalitet“, komentariše dok gurka šolje nazad u regal, kao da se sve to nije desilo u prošlom vijeku, pa priča o kvalitetu porculana.
Zar stvarno pamtite to sve, pitam se ja više za sebe, ali stara vještica se ne da, još čuje ono što je zanima.
„Tako treba, to je jedino fer i pravedno.“
Pa zar se onda ne svede sve na vraćanje? Dakle niko nikome nije ništa ni poklonio, samo se pravimo fini i kao dajemo i očekujemo da nam se isto vrati?! A šta ako neko ima više djece, proslava od mene, pitam je kad smo već u temi?
„Pa to je bar lako, podijeliš ono što su oni tebi dali na dva, tri dijela i eto, svi srećni i zadovoljni“, odgovara ona kao iz topa. Meni došlo da se smijem, ali vidim žena ozbiljna.
Trebamo li stvarno vraćati do u fening, jednako svima, za rođendane, krštenja, vjenčanja? Da li svi kada nakon proslava sjednu pa sumiraju račune, komentarišu one koji očito nemaju spiskove ko je šta i koliko dao, poklonio, pa spakuju više ili ne daj Bože manje nego oni njima? Da li se čude, budu razočarani i požale što su ih uopšte pozvali?
Nosite li uvijek onu „red je miloštu“ kada idete nekome u posjetu? A još bolje pitanje, očekujete li istu povratnu vrijednost poklona? Poklanjamo li reda radi i zato što se to od nas očekuje ili zato što baš želimo nekoga da obradujemo, iznenadimo?
Sjećam se prije par godina, nekako čini mi se za 8. mart, odemo sestra i ja kod bake na selo, pa svratimo usput da joj kupimo neku sitnicu, red je je li? Pažljivo birale, odmjeravale, pakovale. Dođošmo kod bake i predadošmo poklon, očekujući oduševljenje, ali baka se izdivila pakovanju, mašnici, veličini poklona, protresla malo da otprilike procijeni šta je unutra i uz zahvalu za lijepo upakovan poklon, ostavila ga u regal neotpakovanog. Ostavi nas baka u čudu i nevjerici.
A baka kaže: „Pa šta ću djeco otvarati kad ću ja to ionako nekome pokloniti. A kad je već ovako lijepo upakovano, još će se neko obradovati kao i ja. Recite vi meni šta je unutra da znam kome bi mogla pokloniti. Tako to djeco ide, vi meni, ja nekome i tako u krug.“
Dakle tako to ide. To je zaostavština naših predaka. Ono sa koljena na koljeno. Tako je bilo, pa izgleda oduvijek. Nije taj običaj iznjedrilo ovo naše novo ludo vrijeme, bar tako kažu naši stari. Bitno je nekoga obradovati.
Pa neka se igre nastave. Ja tebi- ti meni. Ko zadnji magarac. Isto kao sa onom bombonjerom što kruži po slavama. Samo pazite da opet ne dođe do onog prvog od kojeg je sve krenulo…
