Kao prvo, naučila sam da je patriotizam lep osećaj.
Kroz globalizaciju nam poturaju priču kako smo svi jednaki, kako treba da težimo nekim unificiranim vrednostima, kako je sramota isticati svoju kulturu, istoriju, pa se sve češće spominje termin zapadni Balkan, multikulturalnost… ili sa druge strane, podgrevaju nas stalno mržnjom, drže nas na ledu i po potrebi aktiviraju negativan patriotizam (šovinizam). Kada biste u Beogradu, Zagrebu ili Banjaluci videli grad okićen zastavama, na svakom prozoru, na svakoj znamenitosti, sigurno biste pomislili da je na pomolu novi rat. Kada vidimo Oslo sav u zastavama, uživamo u lepoti toažena. Oni je vole i to otvoreno pokazuju na svakom koraku.
Odnosom prema prirodi – nema opušaka i smeća, kristalno čisti izvori, jezera.
Odnosom prema drugim narodima – veoma su otvoreni, primaju dosta drugih ljudi (radnika i azilanata) a poznati su i kao jedni od najvećih dobrotvora u svetu.
Odnosom prema svojoj privredi/poljoprivredi – ponosno kupuju domaće proizvode bez neke velike medijske pompe o tome, iako su skuplji od uvoznih!
Odnosom prema Vladi – iako se kod njih zvanično smenjuju na vlasti levica i desnica, veoma su male razlike suštinski između njih. Oni imaju konsenzus o najvažnijim pitanjima, možda malo odudaraju u samoj implementaciji… a mi se uvek delimo u dva tabora, žestoko, do krajnjih granica.
Odnosom prema sistemu generalno – veliko je poverenje Norvežana u državne institucije.
Odnosom prema samima sebi i prema strancima – retko ili gotovo nikad ćete čuti da Norvežani govore nešto ružno o svojoj zemlji.
Odnosom prema zemljama sa kojima se graniče – iako su kroz istoriju imali i ratne sukobe, danas je sve na nivou pričanja viceva.
Naučila sam da je bogatstvo relativan pojam.
Kao i svuda na severozapadu Evrope nema preterivanja u pogledu kuća, bahaćenja, lavova na ogradama i fontana, zatamljenih auta, prodavnica sa preskupim dizajnerskim komadima, redova ispred ekskluzivnih noćnih klubova… Manje više to su unificirane drvene kuće, razlika je samo u boji. Možda je to taj neki protestanstki duh, koji podrazumeva da onaj ko najviše radi i zarađuje smatra se onim koji najviše služi. Uslov je jedino da je stečeno bogatstvo plod njegovog rada i da način njegovog življenja ostane skroman. Generalno, nema rasipanja uprkos bogatstvu. Štednja se ističe kao preduslov blagostanja. Novije generacije pomalo odstupaju od ovog pravila, ali to je valjda u skladu sa tekovinama savremenog društva.
Naučila sam da treba ceniti sebe, ali isto tako i druge!
Tokom poslednjih par meseci, koliko postoji moj blog, koji je zapravo totalno amaterski, bez ikakvih komercijalnih sadržaja, ono što me je posebno fasciniralo je količina neprijateljskih poruka koje sam dobila. Tipa: odakle ti pravo da pišeš? Ti ulepšavaš stvarnost. Ti ne znaš ništa o Norveškoj. Ili pljuvačina, gore je strašno, sistem je očajan, ništa nam ne daju… i to obično pišu ljudi koji su po deset i više godina gore. Iskreno, ne znam koji problem imaju i ne zanima me, ali posmatram to sve kao jedan fenomen. Ljudi odu gore i očekuju da će svi da se prilagode njima. Kakvo nepoštovanje! Da mogu, napravili bi gore, sad ću politički korektno da se izrazim, mali Balkan. Po meni, osnovno i elementarno je poštovanje zemlje domaćina u kojoj se nalaziš i koja ti je omogućila da li posao, da li pripajanje porodice ili neki od mnogih drugih benefita. Nije do zemlje, do tebe je da li ćeš i kako ćeš se uklopiti. A verovali ili ne moguće je prihvatiti njihov sistem vrednosti i integrisati se, bez da se izgubi sopstveni identitet.
Nerviraju me stavovi kako samo mi umemo da se provedemo, zabavimo, kako su oni šturi, dosadni, hladni, bez emocija… Da li je nekom palo na pamet da oni imaju svoj način razmišljanja i zabave, drugačiji od našeg. Nekom je zabava da čeka tri sata u redu da bi ušao na splav, a onda celo veče pozirao i statirao i provodio se na Fejsbuku ili čekao jednom godišnje da ode na Balkan cruser i ispao baja slušajući Ćanu i Janu!?! Pritom, ne kažem da smo svi ovakvi. Ali tužno mi je što se kod nas forsira privid svega, bogatstva, zabave, kulture, totalni besmisao… i onda u svoj toj zbunjenosti, najlakše je napadati druge, pošto poto. Većina ne želi da sagleda širu sliku… ili možda ne može?
Tu je i dobro poznata floskula, gore je hladno, tmurno i oblačno… mi imamo najbolje parče zemlje, najbolju klimu, najukusniju hranu, najbolje sve. Pa ko Vas je terao draga gospodo da idete gore, na sami kraj Evrope… Norvežani sigurno ne! Oni nas prihvataju čak i ovakve, sa svojim okorelim razmišljanjima. Njih zaista nije briga za vas, ali ne mislim pod ovim ništa loše. Jednostavno ne zanima ih da li ćete ići goli ulicom, u nekim krpama ili najluksuznijoj bundi. Oni gledaju svoja posla.
Naravno, kao i svaka druga zemlja ima i Norveška mana, loših strana, loših rešenja ali ko smo mi da joj sudimo? Obzirom na količinu stavova sa kojom se srećem čudi me da svoje države nismo bolje uredili. Dakle, ne treba nametati svoje razmišljanje kao konačno i jedino ispravno. Lepota jeste u šarenolikosti, svaki narod ima svoju kulturu, veru, običaje, samo treba malo više tolerancije i poštovanja sa svake strane.
Ova priča nema zaključak… Zaključite sami.
