U blizini moje vikendice nalazi se jedan izvor pijaće vode, na kom smo mi ukućani navikli već godinama da se „pojimo“, i da, od te, lekovite vode se podmlađujemo. Da, da.. Ne verujete da postoji takav izvor?!
Za izvor smo saznali pre mnogo godina, i to slučajno, kada je moja majka odlučila da krenemo „drugim putem“, za grad.
„Ajmo sine, ovim drugim putem, rekla mi Mara, da je kolima bliže.“
„Može mama, ljubi te tvoj sin.“
Mara je pomenula put, ali ne i izvor. Baš kad je majka izjavila da mora da „pripali jednu“, na krivini se pojavi klupa za sedenje, a poviše klupe, što bi rekli ovdašnji, gde vodi samo blatnjavi put, izvor – voda.
Mila mi majka sela je na klupu, a u tom trenutku pored nas parkirao se jugo, koji se ustvari skotrljao niz brdo, kao pod lerom. Izađe jedan dečko, otvori gepek, i poče da vadi flaši.. Jednu, pa drugu, pa treću, pa korpu, pa gajbu..
“Eeeee, dečko polako… Gde si pošao sa tim flašama?“
Spusti se do izvora sa svojim flašama, zatim se umi vodom, a potom otrča nazad do kola, da uzme hoklicu, kako bi lakše, sedeći ili praktično punio svoje flaše.
Radoznalost mi nije dala mira, sišla sam do izvora, poželela dobar dan, i upitala mladog gospodina za zdravlje.
„Vi ste sigurno iz grada, niste odavde?“ E sad, pa gde mi to piše?!
„Vi u gradu, vi ste mnogo fini, lepo pozdravite čoveka, pitate za zdravlje, ovi sa sela, jok, to samo zna da ti psuje majku.“
„Nemojte tako“, pokušah da budem fina.
„Jeste, jeste, pa evo juče sam bio na izvoru, došao komšija Mile i odma’ počeo svađu zašto sam doneo toliko flaša… Pa nije, Mile, tvoj izvor, pobratime.. A vidite i sami, nema tu puno flaša.“
Pa sad, kako sakriti moje čuđenje za toliki broj flaša, pa upitah ono što me je najviše i zanimalo.
„Je li ova voda za piće?“
„Kako da ne, pa ova voda podmlađuje i leči“, nasmeja se sav srećno, dok voda prelivala je već punu flašu.
„Ma nije valjda?“
„Jeste, jeste… Moja majka imala kamen u bubregu, za mesec dana nestao.“
Super, pomislih ja.. Volim bre što smo takav narod, neposredan i otvoren. I ako se ne znamo, sve ćemo ispričati jedni drugima, i svoju muku, i tugu, i sreću, i nesreću, pa makar ko bio putnik namernik. Ako se majka izlečila, super, ali koga je voda podmladila, vrzmalo mi se po glavi?!
Ma da ne kvarim raspoloženje, preskočih pitanje za neki sledeći put.
Ovaj čaroban izvor i dan danas postoji, i kao što je voda život, za neke je skup oko izvora mesto gde razmenjuju svoje priče sa drugima.
Kada god dođem na izvor, čeka se u redu. Do sada mi se nije desilo da budem prva u redu, jer uvek nekog ima, pa dobro dođe za poneki razgovor. Svi se već znaju, nekada dođe i neki novajlija, pa se čuje i nešto novo.
Kad nam dođu nenajavljeni gosti, a u kući „nema se šta popiti“, nudimo raritet „izvorska voda“.
Raspričao se moj novi drugar, valjda svu muku i tugu nekom mora da ispriča, a u tom trenutku na bregu stade još neki auto, i polako gospodin sa dve flaše u ruci krenu ka izvoru. Nije pozdravio sa „Dobar dan“, nije se obratio sa ono „Pomoz Bog“ , već odma upita: „Jel’ ova voda stvarno lekovita?“
Okrenu se prijatelj moj, oceni da mu nedostaje kulture, rekla bih, nije mu se dopao, pa reče:
„Znaš ovo groblje iznad sela. Svi što leže gore, svi oni su pili ovo vodu“, pokušao je da bude duhovit, ali mu tog puta nije uspelo. Gospodin se nije ni nasmejao, već se okrenuo i otišao.
„E što ima čudnih ljudi! Jel vidite gospođo, o tome vam pričam, ni ‘Dobar dan’ da kaže, a nos zna da digne. E jak si mi ti gospodin.“
I tako, tog prvog dana, moj veseli komšija sa crvenim jugom, a koje druge boje bi bio nego crvene, usred priče mi ponudi da i ja osetim mlaz te čarobne vode.
„Probajte vodu, ajde, ajde“, i onako domaćinski, ustade sa hoklice, kako bi ja lakše prišla.
„Pa vi ste sigurno školovani, imate sigurno velike škole?“
Pogleda me upitno, i onako sa sigurnošću nastavi, i kao da sam sebi daje odgovor:
„Da ne pitam ni ko je?!“
Ja se umih ovom ledenom vodom,odjednom, kao da sam progledala, i tako postadosmo nerazdvojni izvor i ja. Lice kao da mi se zateže, pa pomislih, možda i ima istine u ovome što priča ovaj dečko.
„Hvala vam puno. I samo da znate, ulepšali ste mi dan“, a on odmahnu rukom, kao da se postide i sebi ne priznaje toliki značaj.
„Možda se vidimo još koji put na izvoru“, rekoh mu sa smeškom.
„Nikad se ne zna“, namignu mi, kao najveći zavodnik na ovome svetu.
I jeste, ulepšao mi je dan.. I voda kojom sam se umila.. I koju i dan danas pijem, pa možda se i podmladim, a komši i dalje crveni jugo kotrlja i čuje se na daleko svaki put kada krene na izvor.
