Čega se bojiš, pa okrećeš glavu od mene kada prolaziš sa njom… Da li se bojiš sebe i nje? Da ćeš me pogledati onako kako se gleda neko ko se voli, a da će ona uhvatiti taj pogled i shvatiti sve, jer si nekad davno, skoro je i zaboravila to, tako nju gledao.
Ili se bojiš mene? Da ću ti ja sreću kvariti…
Kako me malo znaš. Neću ti nikada učiniti ništa nažao. Obećala sam ti nekad davno to. Između neka četiri zida. Jedina koja su nas znala zajedno. Moje su reči udarale o te hladne zidove. Glasno i zvonko dok sam govorila koliko te volim. I dok si govorio da ne možeš bez mene. Glasno i očajno, kad si mi odlazio, a ja okrenula glavu dok si se pozdravljao. Dok si odlazio njoj, posle svega ipak njoj, zauvek. Pamtim sve. I kako si me gledao, i kako ti je srce ostalo tu pod mojim nogama, dok su tvoje žurile ka vratima. Tvoj pogled oboren i taj čvrst stisak kvake na vratima, dok se još jednom, onako, za sebe pitaš da li ostavljaš pravu i ideš pogrešnoj.
Sećam se da sam se okrenula od tebe, pogledala u plafon, kao da se Bogu molim da mi da snage, a onda viknula da izađeš napolje. Oterala te, a sve što sam želela, tako bolno i stvarno je da mi ostaneš.
Jer znali smo oboje. Ako tada pređeš prag odlazeći, nikada ga više nećeš opet preći, dolazeći. To nam je bila poslednja šansa da budemo ono što smo želeli. Ono što smo tako lako mogli da budemo, samo da si imao snage da ostaneš.
A ti si otišao.
Više te ne krivim. Oprostila sam ti. I oprostila sam sebi što sam očekivala da budeš veliki, a ti to prosto nisi ni bio nikada. Ni veliki čovek, ni veliki karakter. Bio si samo moja velika ljubav. Ali to nije bilo dovoljno da ostaneš. Oprostila sam sebi što sam očekivala hrabrost od kukavice. Valjda sam trebala da znam da to tako ne ide. Hrabra sam bila samo ja. Jer sam ti preživela kad si otišao. Da, preživela, tebi. Da te tako živa podsećam svaki put kad me sretneš na to kako si nesrećan. Da te podsećam samim svojim postojanjem da si bacio sve što ljubav jeste, da bi živeo sve što ljubav nije, zbog navike kojoj si se predao. Da te opominjem, čak ni kad ti godinama ime ne pomenem, da si loše odabrao. Tu sam da ti se svetim, a da ništa ne učinim. Dovoljno ti je da postojim, da sam živa, da se smejem, i da mi za to više tvoja ljubav ne treba.
Pa se ne plaši više nikada kada prođem pored vas. Ne bi tvoja kazna bila veća da bilo šta uradim ili kažem. Kazna ti je što se blago nasmejem i prođem bez reči pored tebe, kao pored loše uspomene iz pošlosti, kao pored nekog davnog razočarenja koje je prestalo da boli. Kazna ti je moja tišina. I to što te ne volim više. Sada, kada su godine prošle. Sada, kada znaš, da bi odabrao drugačije.
