Zašto sve gledate kroz svoju prizmu?
I zašto uvek bude ono ‘ja to ne bih tako’?
Šta nekog briga kako bi ti i da li bi ti?!
Žena kaže da ne želi decu, da joj je dobro bez dece. Ni dovršila zadnje slovo nije, a komentari se nižu o tome kako to i nije baš tako, kako se ubeđuje u nešto, kako će tek u starim danima da vidi šta nemanje dece za sobom povlači, kako nije kompletna itd. A sve to jer komentatori, češće komentatorice, sebe zamišljaju u toj situaciji i onda imaju burne rekacije na zadanu temu, iako se niti radi o njima niti ih neko stavlja u poziciju da one to trebaju ili moraju birati ili ne birati.
Žena ima 20 kila viška, bavi se nekim modelingom ili se ne bavi ničim sličnim, slika se u kupaćem, nosi garderobu kakvu ona želi, smatra da joj stoji dobro i oseća se dobro u tome, smije se i kaže da je sretna. Ali kako ona sme da je sretna kad komentatorice ne dozvoljavaju njoj da bude sretna, uz ono redovno ‘naravno da bi htela da je mršavija, samu sebe ubeđuje u suprotno’.
Sama žena, možda čak jedina neudana u tom nekom užem društvu, vidno opuštena, fura svoj film, ali ne, garant skriva nesretluk i želi da ima nekog.
Zašto se teško nosite sa osmehom bolesnih ljudi? Sećam se situacije kad je jedna žena s karcinomom, vidno propala, ćelava i mršava smijala se, a jedna osoba je tada izgovorila – smije se od muke.
Ne verujemo nasmijanim roditeljima bolesne dece. Lažu, skrivaju nesreću, mažu oči drugima.
Ne verujemo ženama koje imaju više od jednog partnera. Kako da bude sretna u toj situaciji? Nikako. Laže. Tačka.
Ne verujemo domaćicama da su sretne, jer kako da bude sretna, a finansijski ovisi o nekom i celi da je kod kuće?!
Ne verujemo ljubavnici da je sretna u toj svojoj poziciji. Ne može. Jer mi tako mislimo.
Ona ne može biti nasmijana i bolesna.
On ne može biti nasmijan i neoženjen.
Oni ne mogu biti nasmijani i sretni bez dece.
Uvek taj neki crv sumnje i milion upitnika oko glave.
Zašto ne verujemo ljudima kada kažu da su sretni?
Zašto se teško nosimo sa stvarima koje nam nisu bliske i poznate?
Da li je sreća jednobojna?
Da li je sreća samo ono kako je mi krojimo?
Da li je moja sreća primenjiva na tebe?
Šta nam to ne da da se radujemo tuđem radovanju?
Šta to u nama go(vo)ri da ne možemo biti sretne zbog nečije sreće?
Duboko verujem da nas velikima čini upravo kapacitet da se radujemo tuđoj sreći i da verujemo drugima da su sretne i ispunjene s onim što imaju/nemaju.
