Divno, imati momka koji obeća i drži obećanje. Zaista divno.
Ali ima još jedno obećanje, nikada izrečeno, podrazumijevano, čvršće. Neko koje je možda nastalo davno prije nego si ti mogla išta da poimaš.
Ovo je priča o jednom takvom obećanju.
Upozorenje: priča je prosta, nema dinamiku, stvar je trenutka.
Trenutka koji znači sve.
Izlazim iz lokala, pošla sam kući, i dok se približavam izlazu vidim da me čeka pljusak. Baš sada, kada sam, naravno, obukla omiljenu bundu koja ne voli kišu i kada nemam baterije da zovem taksi ili bilo koga. Kada sam umorna i zapravo blizu kuće, ali s obzirom da je pljusak kao da su milje u pitanju.
Glupost je, i nije smak svijeta, iako nebo tako izgleda. Skrpiću baterije da pošaljem poruku, da zamolim brata da mi donese kišobran, ili da zovnem momka da se izjadam. Jer radi, i ne može pomoći, ali barem ću mu se izjadati.
Sve je u redu, koji minut je tek prošao, smisliću već nešto.
Kad izdaleka prilazi tata, sa najvećim kišobranom ikada. Jer kaže “ne smije bundica pokisnuti i kao da sam znao da se nisi dobro obula”.
Zna da nemam kišobran i gdje bih mogla biti i zna da se nisam ni prikladno obukla. Uvijek zna. Sve zna. I razumije, ali ne kori.
Pošao je polako da me nađe i otprati kući. Prećutno, podrazumijevano, kao da nije betmenovski potez, otišli smo polako kući.
Mogla sam pokisnuti, mogla sam i sačekati kišu da produži dalje, mogao je da brine o nečemu drugom, imao je i o čemu – ali nije.
Nije, kao što nije spavao kada sam počela da izlazim, kao što me je vozio do grada i čekao do poslije ponoći da me vrati kući. Mogao je pustiti me da idem taksijem, ali nije. Čekao je, i sad čeka.
Mogao je pustiti me da sama iznesem tonu stvari prije neki dan. Mogao je, i uradila bih to sama. Ali nisam.
Mogla sam hiljadu puta da pokisnem, i da se smrznem, ovako blesava sa svojom, kako on kaže “kolekcijom za proljeće-ljeto tokom čitave godine”. Mogla sam, ali nisam.
Mogla sam hiljadu puta izaći napolje mokre kose, ali nisam.
Mogla sam valjda do sad da se i opametim, ali nisam. Nije njemu teško i dalje pratiti gdje sam, da li sam gladna, imam li love, da li pada kiša, i da li mi je ipak hladno, iako tvrdim da nije.
Mogu ja, tvrdi, sve sama, ali ne moram.
Divno je što ne moram.
