Često sam se pitao kako se stvara sreća!?
Najviše mi je paralo uši ono da je čovjek sam tvorac svoje sreće.
Kako da je stvorim?
Rođen sam sa unaprijed osmišljenim životom.
Rođen da budem nesrećan.
Ne, to je isuviše prosto. Možda rođen da budem protivteža srećnima, da se svijet ne nagne previše na jednu stranu, kao kad bi stajala na jednoj strani čamca. Znači, potrebni smo i mi nesrećni, nesrećni sa pedigreom bez ikakave mogućnosti da jednog dana promijenimo život. Samim rođenjem osuđeni. A rodio sam se prije 17 godina u malom mjestu, na samom kraju rata. Trebalo bi da sam predstavljao neki novi početak, nadu, rođen tako nakon potoka krvi, patnje, gladi i nemaštine. Došao sam jednog sivog dana u oktobru, padala je kiša. Kaže majka rađala me u velikim bolovima i proklinjala tatu što joj pravi djecu kad ni sama nije sposobna da živi. A nije bila, jadnica.
Nekada sam je se stidio, opet suviše banalno i lažno, stidio sam je se svaki dan. Svaki dan. Bila je onaj kamen u želucu, ono što ne možete ispljunuti, što ne možete sebi oprostiti. A njega sam mrzio, mrzio svaku pomisao na njega i svako spominjanje njegovog imena, govorio sam naglas svima koji bi spomenuli njegovo ime preda mnom – mrzim ga! Ništa mi nije bilo mrže nego kad u školi trebam da kažem podatke o sebi, a sve se mora znati: koliko učenika u razredu nema jednog roditelja, pa koliko nema oba, pa koliko je nezaposlenih, pa koliko je učenika putnika, pa koliko je putnika preko četiri kilometra, pa koliko je roditelja invalida, nacionalnost… Bezbroj pitanja, bezbroj zadiranja.
Neću da se zna ništa o meni, želio bih da preskoči svako od tih pitanja, odgovorio bih da mogu: da, ja nemam jednog roditelja – oca mrzim i ne priznajem njegovo postojanje. Odgovor na drugo- da, ja nemam nijednog roditelja. Za oca sam objasnio, a majku nemam objašnjenje jer je se stidim. Ona nema lijepi sako boje zlata kao Milanova majka, nema čak ni onaj smiješni mini val kao Nebojšina majka, nema ni onu crnu lakiranu torbu (ogromnu za moj ukus) kao majka Miroslava Mićića….
Moja majka je psihički bolesnik. Pretura po kontejnerima, ima tikove na licu raznorazne, mala je, neugledna, sa kratkom raščupanom kosom, priča nerazgovjetno, nema od čega da nam napravi doručak… Dakle, nemam oba roditelja. Dalje, moji roditelji su nezaposleni. Da, oba roditelja, razrednice. Upravo tako, ta oba kojih nemam. Sljedeće pitanje, molim. Aha, to. Da, jesam putnik, i to kakav, mnogo veći i napaćeniji do svih u razredu i od vas, razrednice. Koliko sam ja kilometara prevalio da bih stigao do ove svoje sedamnaeste, koliko puta budio se gladan i odlazio gladan na spavanje, koliko puta vezao majku za krevet kad bi počela da čupa kosu i baca na nas sve što nađe pred sobom, koliko puta okretao glavu od nje na ulici pa se poslije kajao, koliko puta grebao po sopstvenoj duši.
E, moja razrednice, jesam putnik sam i taj preko četiri kilometra i mnogo, mnogo više od svakog učenika u ovom razredu, uključujići i vas. ‘Ajmo, next question. Roditelji invalidi? Da, moji su roditelji invalidi, opet oni kojih nemam. Otac invalid, pitate dijagnozu. Pa on je stopostotni invalid. Njemu je od organa ostala još samo ruka, ona koje se sjećam. Samo se toga sjećam vezano za oca. Velika jedna ruka, niko više takve ruke nema. Tom rukom davio je majku, tukao nas djecu, razbijao čaše, tanjire, tom rukom zalupio je vrata prije sedam godina i ostavio nas u potpunom siromaštvu u kakvom smo bili i dok je on živio s nama.
Majka invalid. Njoj su, takođe, nestali svi organi, svi ekstremiteti, ostale su joj još samo bore koje su dublje i dublje sa svaki danom koji ne želi da proživi i oni ružni tikovi na licu kojih se stidim. Dalje, nacionalnost. E, ni to nemam. Čudno, ali nemam. Ja sam, razrednice, jedan od onih koji se stide svega pa i nacionalnost. Dolazim iz miješanog braka, ne znam da li sam ovo ili ono. Lupam se u prsa, kao ponosim se nečim, a ne znam čim. Beskarakterna osoba pored svega ovoga još nema ni karaktera. Eto, bilo bi dobro da uvrstite i to pitanje, na primjer.
Dakle, pišite nabolje – ništa, pišite da se jedan učenik ne izjašnjava po predloženim pitanjima. Najbolje je da napišete da me nema. Sakrijte jednog učenika. Ne pitajte me ništa. Možete bar vi da mi pomognete. Eto, sakrijte me, prekrijte, zametnite svaki trag o meni. Nema me, nema ni podataka o meni.
To bi bilo najbolje što možete za mene učiniti. A još kad dođu izleti ili ekskurzija. Ja se pravim da mi to nije važno, nije u fazonu. Šta ću tamo, ljepše mi je ovdje u ovom malom gradu u kojem mi svakodnevica i sramota pritišću lice i vrat tako da će me jednog dana ugušiti. U tim situacijama prkosim svim tim dripcima koji imaju mame sa lakiranim torbama i para za ekskurziju, da ću ja, dok oni obilaze dosadne spomenike, piti u parku. Da, biće mi ludo, piću u parku, pušiti do mile volje, a ne krijući se od profesora i otići ću na utakmicu i navijati i divljati… Dok vi obilazite velike gradove i kupujute suvenire mamama sa velikim lakiranim torbama.
Moja nema nijedan suvenir. Ja ga nisam kupio, a nije ni otac. Nikada joj ništa nije kupio, nijedan cvijet, nijedan kap parfema, nijedan dan normalnog života, nijedan gram čistog vazduha. Ona ne zna čak ni kako proljeće izgleda. Gledam je kad je sunčano vrijeme, gledam kako joj smeta što je sve živo, što sunce sija, što su svi iznijeli iz kuća tepihe da se zrači, nove posteljine, izbacili sve pred njene oči, a ona se sakriva. Ona ulazi u kuću i u njoj čuva sve… Sve što nema.
Često se pitam šta je to sreća?!
Kako se stvara?
Je l’ sreća kad odem u školu pa se glupiram pa me izbace sa časa i ispadnem frajer pred svima?
A baš tad kad me izbace sjetim se nje, a pravim se da mi je to super i pred drugovima se hvalim da me profesori najviše mrze i da znam sve cake kako da ih izbacim iz takta. A sjetim se nje. Sjetim se da sam još jedan muškarac u njenom životu koji je razočarao, koji joj polako uništava život.
Mrzim njene oči, a volio bih da ih volim. Mrzim ih. Mrzim zato što su tužne. Prokleto tužne, do bola tužne, najtužnije oči na svijetu. U njima se krije sva bol i patnja ovog svijeta. Kad ih pogedam plakao bih na sav glas, vrištao i kao ona čupao kosu… Ali ih prezirem tako se borim protiv njih.
Ne znam šta je to sreća.
Ne znam, stvarno ne mogu da sjetim.
A i koga zaboli za to. Da, srećan sam kad moj klub pobijedi. Navijam za njih žestoko i to se na kraju isplati. Eto, sreća je kad se nešto na kraju isplati. Valjda je to sreća. Ona pati dugo, dugo, cijeli život. Da li se na kraju isplati? Na časovima srpskog učili smo Bibliju. Profesorka je čitala odlomke i zapamtio sam kad je u jednom trenutku pročitala: Blago onima koji plaču, jer će se utješiti”. Opet sam se sjetio nje. Pomalo me tješila misao da nismo jedini, da ona nije jedina, da je mnogo na svijetu siromašnih kao mi, da je mnogo ubogih kao mi, da je mnogo bolesnih kao ona, da je mnogo onih koji se stide kao ja…
Ne znam šta je to sreća, a volio bih da znam. Da znam šta je to sreća za mene.
Ne mogu da se sjetim kad sam bio srećan, jednostavno ne mogu. Mrzim njene oči. Djetinjstvo je kažu srećno. Moje nije bilo. Bio sam gladan, svaki dan istučen, bila je bolesna i tada je imala iste oči. One se ne mijenjaju. Oči se ne mijenjaju. Volio bih da znam i tog koje je rekao da je djetinjstvo najljepše. Ko uopšte određuje koje to doba nosi titulu najljepšeg?! Najljepše bi bilo da čovjek bira da li će se roditi ili ne. Ona nije birala, ja nisam birao.
Bio bih srećan da je se ne stidim.
Bio bih srećan da nije bolesna.
Bio bih srećan sa dobrim doručkom prije škole.
Bio bih srećan sa najljepšim dobom.
Bio bih da ima lakiranu torbu i suvenir.
Postoji jedan dom za nezbrinutu djecu, u Beogradu.
Tamo žive mnogo onih kao ja. Oni se isto tako svaki dan pitaju šta je to sreća?
Jednom sam čuo da imaju svoj ragbi tim. Zove se Gvozdena zvečka.
Gvozdena zvečka.
Autorka: Milanka Blagojević
