Ne zanima ih naše djetinjstvo u kom se ratovalo, u kojem se bombardovalo, u kojem smo stajali u redu za litru ulja.
Ništa mi bolji od njih nismo, jer se u tom našem predobrom djetinjstvu o pola tema nije pričalo, više se ćutalo.
Ne uzimajte im ekrane, igrice i čuda već umjesto kukanja nad istim uključite sebe u njihovo vrijeme za ekran, nije to tako strašno. Možda i vi naučite nešto o svijetu koji je njima normalan, a vas čudi. A od kojeg teško da možete pobjeći.
Ostavite djecu na miru, njihove igre i vaše mentalne predigre s kineskim igračkama, tortama koje su pravile majke i lastišima koji u pričama dobijaju super moći.
Kritikujete ih kako puno vremena provode na ekranu pa to napišete gledajući u ekran.
Kritikujete rodjendane s fondanom i odredjujete broj balona na rodjendanu zaboravljajući da upravo zahvaljujući internetu sada neke majke, žene domaćice imaju posao, slatki posao, mute, peku, prave, slikaju. Neke prave ukrase za rodjendane, neke od stiropora svjetove stvaraju.
Kritikujete kako ih nema napolju kao da su sami sebe trebali naučiti da budu napolju.
Kritikujete ih (pa i ja) kako ne pozdravljaju kao da ste zaboravili da “dobar dan” i “hvala” iz kuće idu.
Ne valjaju vam ni škole ni učitelji dok skupljate stotine maraka za poklone po Viber grupama za te iste ljude, a povjerenje im ne poklanjate.
Ostavite djecu na miru i budite vi bolji ljudi zbog kojih će i djeca biti bolji ljudi.
I nas je neko naučio, neko mora i njih.
A kritike na internetu, uključujući i ovu moju, nikog ništa naučiti neće.
