Kad god bih kao dete čula ovu rečenicu od svojih roditelja to je uvek značilo dve stvari.
Jučer bila u Mostaru na skokovima.
Nitko pojma nema.
Rekla si da ćeš zvati, ali nikada nisi.
Za mene si ti još uvijek zarobljena u tom vozu bez prijema između Novog Sada i Subotice.
Razmišljam nešto danas kako bih volela da malo skoknem unazad, do one večeri, početak 2000. bio, kada sam dobila prvi mobilni telefon, polovni simens sa narandžastim ekranom, veličine dve spojene plazme sa gumenim tipkama, pa da se onako usplahirena kao leptir pentram na tribine obližnjeg košarkaškog terena da uhvatim signal visoko dignute ruke.
Vreme šašavo brzo otiče kad imaš 18 godina i samo 5 minuta na Halo kartici. Kad se veza prekine, spiralni gajtan od telefona me i dalje golica po vratu. Alo, alo!
Snažna poruka svim vozačima osvanula na bilbordima širom Republike Srpske.
Kompanija m:tel i ove godine sprovodi kampanju za podizanje svijesti o važnosti savjesnog ponašanja u saobraćaju.
Koliko je vas u viber grupama za vrtić, školu, mamećim grupama?
Nekada se zapitam koliko dnevno vremena provedem odgovarajući na poruke tokom dana, i da li je sve to toliko potrebno u tolikoj mjeri.
Naši roditelji su nas uspješno odgojili bez viber grupa, i uspješno pomagali da riješimo sve zadatke, a bili su u toku šta nam se dešava u školi.
Odmah ću vam jasno reći svoje namere: želim da vas ubedim da postanete digitalni minimalisti.
Ako niste za to, bolje odmah zatvorite ovaj tekst i nastavite dalje da surfujete internetom.
Nemojte makar na njega da gubite vreme.
Ja čitam poruke svoje djece, poruke sa različitih društvenih mreža, pa čak budem tu negdje i kada je na video pozivu. Ne kopam po tome privatno, njoj iza leđa već direktno pred njom.
Otkako su svi prešli na neograničene minute razgovora – izgubila se svaka pristojnost telefoniranja. Ljudi zovu kad god im se nadigne, šta god da im treba i mene to izluđuje. Zato se ne javljam skoro nikada.
