„U mladosti sam radio u jednom preduzeću gde je takođe bila zaposlena i jedna vrlo šarmantna i lepa žena koja mi je bila veoma naklonjena. Bila je udata i imala je dete. Među nama se ništa nije desilo. Još u mladosti, jedan vrlo dobar poznanik mi je rekao: “Imam dva nepokolebljiva principa. Prvi je: nikada se ne treba približavati udatim ženama, ma koliko nam se dopadale. Drugi je: nikad se ne treba približavati ženi svog prijatelja, ne smemo dopustiti čak ni pomisao da imamo seksualni odnos s njom, ma koliko da nam se sviđala“. Intuitivno sam osećao da to ima smisla. Pomenuta žena je imala dete koje je bilo mentalno retardirano. Nisam mogao da shvatim kako je tako nešto bilo moguće: tako lepa, šarmantna i privlačna žena, a takva nesreća u porodici. Zašto ju je Bog kaznio? Nakon sedam godina, slučajno sam se našao u društvu jedne žene koja je blisko poznavala pomenutu damu. Priča je iznenada dobila svoj nastavak. Ispostavilo se da je ta prelepa i šarmantna žena neprestano varala muža. Bilo je čak slučajeva kada je odlazila od jednog ljubavnika, a već nakon sat vremena bila u postelji s drugim. Odjednom sam shvatio na koji način su detetova bolest i ponašanje majke bili blisko povezani.“
Ovo vam je, dragi moji, odlomak iz knjige „Vaspitavanje roditelja“ izvesnog Sergeja Lazareva, zaumnika koji se već decenijama mota po Balkanu, uči ljude kako da otvaraju čakre i predstavlja se kao filozof i iscelitelj. Poreklom je iz Rusije, ali nekako se zapatio ovde na Balkanu, da morališe i šarlatanskim metodama isceljuje duše. I da, kao što vidite, piše gluposti, poput onoga da istražuje vezu izmedu unutrašnjeg stanja duše čoveka i njegove sudbine i zdravlja. Drugim rečima, ako se razboliš, sam si kriv, sigurno si napravio neku gadost u životu. Imaš dete sa smetnjama u razvoju, aha, pa mora biti da si kurva. Samo me zanima da li je ogovaranje takođe primer nemorala i da li će gospođu koja je Lazarevom razjasnila sudbinu sirote žene stići neka kosmička nepravda. I otkud, pobogu ona zna s kim je sve ova spavala, pa joj još i satnicu otkucava. OK, nismo blesavi, jasno nam je da je ova pričica najverovatnije u potpunosti izmišljena.
Taj je Lazarev verovatno još i najmanje poznat od svih ženomrzaca koji ordiniraju ovim prostorima. Nema ga u mejnstrim medijima, ne piše kolumne za najčitanije dnevne novine, niti obitava po televizijskim studijima. Za razliku od nekih drugih koji šire svoje ženomrzačke ideje i metastaziraju po javnom prostoru.
Evo, na primer, Zoran Milivojević, redovni kolumnista najstarijeg lista na Balkanu – „Politike“. Počeo je kao „draga Saveta“ u jednom ženskom časopisu, a onda ga je krenulo u životu, pa se raspisao i objavio bog zna koliko knjiga. Njegov opus se vrti oko tri teme: ljubav je patologija, jedna potpuno nezdrava stvar koja nikom ne treba u životu i sve je bilo bolje u vreme ugovorenih brakova; decu treba tući, jer kako drugačije da ih naučite da ne guraju prst u šteker; žene su same krive za sve što ih snađe jer su lukave i prepredene, a ako nisu, onda u njihovoj ličnosti dominira muški princip koji je, je li, bezgrešan i sve u svemu divan. Mediji u Srbiji Milivojevića uporno potpisuju kao psihijatra, iako je lekar opšte prakse koji je prošao kurs transakcione analize (TA) i stekao licencu psihoterapeuta.
U međuvremenu mu je i ta licenca istekla, tako da formalno, on nije ništa. Ali suštinski, mnogo je onih koji mu veselo kliču i aplaudiraju. Kad je pre tri godine krenuo u kampanju za fizičko kažnjavanje dece, pobunila se katedra za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, prikupivši više od 400 potpisa kojima se cela struka ograđuje od popularnog Zoće.
Mučno je nabrajati sve njegove citate u kojima pokazuje nepatvorenu mržnju prema ženama, ali ima jedan na koji treba podsećati uvek i zauvek. U julu ove godine, ispred Centra za socijalni rad Rakovica, bivši muž ubio je medicinsku sestru Maju Đorđević, a pre toga golim rukama zadavio njihovog četvorogodišnjeg sina. Maja Đorđević je godinama pokušavala da dokaže kako njen bivši muž predstavlja opasnost po dete (već je pretio da će ga ubiti, pokušao je da zakolje Majinu sestru razbijenom flašom). Umesto da joj institucije pomognu, ona je celu svoju bednu platu medicinske sestre davala za sudske kazne jer je kršila odluke suda i nije dozvoljavala ocu da viđa dete. Da je bila u pravu ispostavilo se kad je već bilo kasno i za dete i za nju. A na sve to Milivojević je imao da kaže: „Svaka savremena tragična priča, uključujući onu u kojoj je otac bacio pred majku zadavljeno dete, nakon čega ju je usmrtio nožem, ima svoju istoriju i svoj kontekst.
Da majka nije ignorisala više odluka suda i sprečavala oca da viđa dete, možda se ova tragedija ne bi desila.“
Može li zverskije, može li neljudskije? Kojom reči opisati onog ko krivi žrtvu za zločin? Kakav to čovek sudi mrtvoj, zaklanoj, na pravdi boga unakaženoj ženi i proglašava je krivom? Prvo, čovek koji mrzi žene. Drugo, čovek koji bi uradio i rekao bilo šta samo da privuče pažnju javnosti i ispadne tobožnji skandal majstor. A onda, kad mu ista ta javnost odgovori opštim zgražavanjem, daje cmizdrave intervjue u kojima gnjavi o organizovanim hajkama besne internet rulje. Kamo muškost, Milivojeviću? Gde nestade junaštvo i sposobnost da se viteški podnesu udarci? Nigde, jer ga nikad nije ni bilo. Jer onaj ko napada samo slabije, samo žene i decu, u sebi nema ni mrve junaštva. Naprotiv, imamo posla sa čistim kukavičlukom.
Greota bi bila da pišem o glavnim propagatorima mizoginije na Balkanu, a da ne pomenem svog omiljenog ženomrsca Vladislava Đorđevića. Njegove biografije nema nigde na internetu, pa je teško utvrditi šta je i ko je. Znamo da piše za opskurne nacionalističke portale poput Vidovdan.org, Srbin.info, Srpski kulturni klub, a ponekad se probije i do Nove srpske političke misli, koja jeste desničarska, ali em ima ozbiljne autore, em veliku čitanost, a prema onome što znam, i tamo se Đorđeviću smeju iza leđa, a tekstove mu objavljuju tek da malo „zakuvaju“. Kao žena i feministkinja ne libim se da priznam: volim Vladislava Đorđevića. Njegova su pisanija toliko anahrona, toliko kaskaju za 21, pa čak i za 19. vekom. To vam je jedan bog-otac koji piše protiv obrazovanja žena, jer zauzimaju radna mesta muškarcima, umesto da sede kući, bazde na gulaš i rađaju decu. Osim toga, te Đorđevićeve imaginarne žene su promiskuitetne, kurvaju se iz sata u sat, kao ova nesrećnica iz priče Sergeja Lazareva, a da sve bude još gore, dominiraju među zaposlenima u prosveti, pa nam truju decu svojim poganim idejama o slobodi i emancipaciji. Znate zašto volim Đorđevića?
Zato što me njegovi stavovi, naročito o obrazovanju žena, podsećaju na 17. vek kad je tada zvanična ginekologija dovela do toga da žene ne mogu da se školuju. Kako, pitate se.
Tako lepo, što su tadašnji lekari tvrdili da su žene gluplje i ne vredi ih školovati jer imaju matericu. A kroz matericu ide velika arterija, zbog koje do ženskog mozga stiže manje krvi nego do muškog, pa je opismenjavanje ženskinja zaludna rabota.
Zapravo, volim sve ženomrsce. Aman, bre, da ih nema, pa mi žene ne bismo imale pojma koliko vredimo. Da ne vredimo, ne bismo smetale nikome. Da ne činimo ništa (osim rađanja i kuvanja) nikom ni za šta ne bismo bile krive. Da nismo obrazovane, pametne i stručne, nijedan se frustrirani nesrećnik ne bi dosetio da mu baš mi „krademo“ posao. I zato, ženomrsci, hvala!
