Da li ste ikada mogli da povežete Kloda Monea i Maju Berović ili Fridu Kalo i Cecu? Istoričarka umetnosti Marija Jovičić je uradila upravo to – spojila je sjajna dela klasične umetnosti sa popularnim narodnjačkim stihovima i pokazala da predrasudama nije mesto u umetničkom svetu.
Svoje originalne, krajnje duhovite i nesvakidašnje ideje ova Prokupčanka deli na Instagram profilu Umetnost kaže može. Lola je razgovarala sa Marijom o tome šta je zajedničko savremenoj masovnoj kulturi i delima visoke umetnosti, kako je napravila prvi mim i zašto Džej i Rodin pate na sličan način.
Lola: Marija pita, a “Umetnost kaže može”. Kako si došla na ideju da pokreneš Instagram profil na kom spajaš nespojivo?
Marija: Kao i sve one koje će se kasnije ispostaviti kao dobre, i ova ideja je naišla sasvim slučajno. Za početak sam želela da nakon diplomiranja svoje znanje održavam svežim i sve one asocijacije na razna dela a koja su povezana sa tekstovima domaćih pesama uobličim i vizuelno i tekstualno. Tako je nastao profil, a onda je broj pratilaca spontano počeo da raste, jer se ljudima svidela ideja.
Lola: Na duhovit, originalan i nesvakidašnji način uspevaš da ispričaš priču o klasičnim umetničkim delima uz pomoć dela savremene masovne kulture. Kako narodnjački stih može da objasni Van Goga ili Mikelanđela?
Marija: Kada se izuzmu iz konteksta ili odvoje od muzičke podloge za koju mislim da je češće “kamen spoticanja” kod slušalaca, tekstovi popularnih pesama ne moraju uopšte da budu loši. Kada je profil nastajao, glavna i osnovna smernica je bila da stih mora da ima veću povezanost sa delom od pukog vizuelnog dojma. Da li će to biti povezanost sa njegovim značenjem, životom umetnika, ljudima koji su naslikani – dok god ima veze, ima i materijala za rad.
Lola: Kako izgleda stvaralački proces i osmišljavanje jednog posta? Da li najpre izabereš remek-delo klasične umetnosti ili tražiš sliku za stih?
Marija: Tu nema nekih pravila. Neke asocijacije se nametnu same, za neke prođu meseci dok ne nađem nešto što je idealno. Poneka dela još čekaju svoj veliki momenat.
Lola: Kakav je tvoj doživljaj popularne i turbo-folk muzike? Zašto si izabrala baš te stihove za svoje mim-ove?
Marija: Uglavnom zato što u našem društvu vladaju velike predrasude kada je muzički ukus u pitanju. Kada pričamo o turbo-folku ili narodnoj muzici, te predrasude su posebno izražene i uvek idu u pravcu osude i omalovažavanja slušalaca. Kombinovanjem klasične umetnosti i turbo-folk stihova želela sam da pokažem da ne moramo zauzimati strane – možemo da idemo i u kafanu i u muzej, možemo da uživamo u razumevanju umetnosti I da istovremeno slušamo šta god nam se sluša.
Takođe, naše društvo prati i otklon ka uživanju u umetnosti jer dok jedni misle da su obrazovani i polažu pravo na njeno konzumiranje, drugi misle da nisu dovoljno obrazovani, i da samim tim nemaju šta da traže u muzejima. Umetnost je u današnje vreme dostupna svima, i sve predrasude oko nje i njene konzumacije treba da nestanu. Korak po korak, idemo u tom smeru.
Lola: Kako je nastala prva objava? Koja kombinacija je bila tebi najzanimljivija, a koja tvojim pratiocima?
Marija: Prva objava je nastala tako što sam videla sliku Kloda Monea, jedan od njegovih prepoznatljivih predela u blizini Živernija gde je često boravio I stvarao, i odmah sam pomislila na stih Maje Berović koji kaže:”Ko u rodni zavičaj trčim u tvoj zagrljaj.” Možda zato što me je drveće podsetilo na šljivake mog rodnog kraja.
Lola: Da li si na studijama Istorije umetnosti “razmišljala u stihu”?
Marija: I u stihu, I u formi asocijacija. Istoričari umetnosti su vizuelni tipovi i većinu vremena se oslanjamo na ono što vidimo, tako da nam je u tome, posebno za polaganje ispita pomagalo povezivanje asocijacijama. Nešto uvek podseća na nešto drugo što nam je poznato, pa se odatle razvilo i moje razmišljanje o slici i stihu.
Lola: Da li si mogla da zamisliš da ćeš tako brzo steći veliki broj pratilaca? Šta po tvom mišljenju to govori o doživljaju umetnosti u savremenom društvu?
Marija: Nisam, ali nisam o tome ni razmišljala. Više sam bila fokusirana na to da nakon diplomiranja svoje znanje održavam živim jer rad van struke donosi manjak vremena a i manjak želje za razvijanjem daljih interesovanja za primarnu profesiju. Pratioci su valjda došli sami, kao potvrda da nešto ipak radim dobro – u vreme kada nam je dostupnost informacija nikad bliža, ljudi paradoksalno imaju sve manje želje da istražuju i umesto toga više se oslanjaju na već serviran sadržaj. Sadržaja je previše, i u tom moru informacija najvažnije je zainteresovati publiku na konvencionalne, ili one manje konvencionalne načine. Moja metoda se na kraju ispostavila učinkovitom.
Lola: Šta je zajedničko Ogistu Rodinu i Džeju, a kako se slažu Frida Kalo i Aca Lukas?
Marija: Rodinu i Džeju je zajednički momenat patosa, patnje koja može da dotakne sve oko sebe. Frida i Aca Lukas su više hedonisti koji greše, pate, i sve rade opet ponovo jer je život jedan, a vremena za preispitivanje malo.
Lola: Šta bi poručila Loli – u stihu i slici?
Marija: Stih Nedeljka Bajića Baje “Samo napred, lutko lepa, čekaju te putovanja” i neka od slika palmi pop art umetnika Dejvida Hoknija. Mislim da bi nam svima trebalo malo putovanja. ☺
