Svi smo s*ebani jer nam zalogaji zaostaju u grlu

Koliko često psuješ život? Psovke imaju određen stepen apstrakcije i što je apstrakcija većih razmera, to je osoba besnija.

Na primer: živote, je*em ti mater. Eto, mene ovo malo oslobađa, a malo me tera da čučim u kupatilu i grcam u suzama.

Sedim tako obučena u ćebe i očaj i pravim spisak čega mi je sve preko glave:
ljudi koji ne shvataju da “misli pozitivno” nije rešenje;
odraslih koji su zaboravili da ni oni sa dvadeset nisu popili svu pamet sveta;
sama sam sebi preko svega jer sam napunila trideset i izgubila maštu i hrabrost za upravljanje sopstvnim životom.

Pre neka tri meseca slavila sam 10 godina samostalnosti. Ej, one potpune. Par meseci nakon završene srednje škole spakovala sam kofer i plišane igračke i uletela u Beograd. Imala sam tačno nula preispitivanja da li je moja odluka pametna. Dobila sam posao koji pojma nemam da radim, koji mi pokriva stan i hranu i još odvajala nekih 1000 dinara sa strane da imam za troškove prijemnog ispita. Pokidala prijemni, dala otkaz, našla drugi posao, krenula na fakultet, radila svakog dana, plaćala stan, knjige, kafane i živela život. Sve ovo sa dvadeset godina.

Prvo veče samostalnog života isplakala sam se jer mi fali mama, jer ne znam da kuvam, pa me boli me stomak, jer je na poslu sranje. I to je to. Vratila se u krevet. Nisam plakala jer se bojim neuspeha. Nisam 16 puta pitala sebe da li sam sigurna da ovo hoću i mogu, samo sam je*ala mater životu. Deset godina kasnije čučim u kupatilu i imam anksiozni napad jer ne znam kako da dam otkaz i ne znam da li je nova firma pravi izbor, niti kako da iz života izbacim stvari od kojih mi puca glava, ništa ne znam, svega se bojim i imam tačno milion pitanja za kosmos i još toliko psovki na svoj račun. I tu se kao tešim da će sve proći i da će biti kako treba da bude.

Bravo, živim život da bih čekala da sranje prođe, pa onda dođe novo sranje koje isto čekam da prođe. Uredno lažem sebe i ne znam kako me nije sramota. Ove priče slušam i od drugarica.

– Kako si?

– Pucam.

Mada, nije ni čudno što smo kolektivno sjebani kad smo pre spavanja slušali “Svi živimo neki život bolji, a molimo stari da se vrati”. Mi smo samo jako tužni jer smo zaboravili da budemo hrabri.

Ne mogu više.
Pa, ipak mogu još malo.

Pa, dobro, htela si da budeš uspešna, šta sad kukaš, radi.
Pa, mi se takav put do uspeha smuči, pa mi se još malo smuči, pa popijem lek protiv bola u želucu.

Eto, sa dvadeset sam ustajala u 4 ujutru da bih stigla i da radim i da studiram i da idem u kafane i da jedva čekam da sve to prođe da bih dobila dobar posao i da bih šta?
Da bih postala odrasla koja plaća račune, juri fakture i gleda za koliko dana ističe registracija?
Nostalgija je sećanje na divno iskustvo kad u sadašnjosti pokušavaš da redefinišeš život i sebe dok više ne jedeš studentski Veki krem i podgrejanu sarmu. U tim nostalgičnim danima, kad se raspadam jer sam dozvolila da mi odraslost pojede hrabrost, prodrmam sebe s obe ruke. Život ti nije samo čekanje da prođe ova kiša, da legne plata, da nađeš nešto sigurno, da stigne poruka, da te neko opčini, da se malo sabereš, da staneš na noge, da još malo razmisliš.
Nije život kad lažeš sebe da živiš, a u stvari ti sve vreme preživljavaš. Šteta.

Život je kad picu jedeš prstima, iako ti ne liči
kad na picu staviš majonez, iako se neki krste
kad naručiš pelinkovac u podne, iako red kaže da je bolje popiti kafu
kad jedeš čizburger, iako vaga kaže da probaš sa salatom
kad obučeš haljinu do pupka, iako će reći vidi je
kad jedva čekaš lubenice, iako nikad ne znaš koja je dovoljno slatka
kad se posle izlaska izuješ ispred zgrade, iako je beton hladan
kad se cerekaš do stana jer si cele noći vrckala u šljokičastoj haljini
kad voliš iskreno ili nikako
kad više ne šamaraš sebe što nisi postavila granice na vreme.

Život je kad zalogaji ne zaostaju u grlu, kad ne drhtiš zbog drugih, kad sebi priuštiš iskustva i samozagrljaj. Šteta ako nije tako.