Brzina od 50 km/h, vjetar u kosi i navijanje publike sa strane na stazi dugačkoj 700 metara, a Vaš jedini oslonac je velika daska sa točkovima. Ne, nije skateboard – duplo je veće i prevozno sredstvo i količina adrenalina koja struji Vašim venama dok se utrkujete do cilja u sportu koji se zove mountainboard. Slobodan Banović već deset godina na obroncima Fruške Gore organizuje takmičenja u mountainboardu, a za magazin “Lola” otkriva sve o ovom sportu koji je kod nas još uvijek relativno nepoznat, objašnjava detalje o samoj stazi i utrci, ali i sa osmijehom na licu priča o stvarima koje su mu se dešavale nakon što njegova supruga da znak za početak utrke.
Kako ste se počeli baviti mountainboardom?
Mountainboardom sam počeo da se bavim 2007. godine. Jedan prijatelj me je pozvao da mi pokaže dasku koja je slična snowboardu i rekao mi je: “Idemo da se spuštamo daskama niz Petrovaradinsku tvrđavu usred leta”. Iako sam se taj dan muški izrazbijao i došao kući sav u modricama i oderotinama imao sam neverovatan osećaj želje da ponovo stanem na tu dasku i savladam tehnike vožnje!
Možete li našim čitaocima objasniti šta je tačno mountainboard?
Mountainboard su izmislili snowboarderi koji su hteli da voze cele godine. Jason Lee iz Colorada je 1989. godine stavio točkove na dasku koje je bazirana na snowboard tehnologiji i tako je nastao prvi pravi All Terrain Dirtboard odnosno Mountainboard. Sama reč u nazivu objašnjava o čemu se radi; to je daska specijalno dizajnirana za vožnju van puta, po zemljanim stazama, šljunku, kamenu, travi ili bilo kojoj drugoj podlozi. Za nju nisu potrebni posebno uređeni parkovi i mesta zato što je možete voziti gde god poželite. Daska ima velike pneumatske točkove, amortizere i vezove za koje se pričvrste stopala. Stil vožnje i način kontrole je nešto između vožnje skejta i snowboarda. Kod nas je mountainboard stigao tek 2007. godine, ali smo odigrali izuzetno značajnu ulogu u razvoju ovog sporta.
Šta Vas je inspirisalo da u Srbiji započnete priču oko takmičenja u mountainboardu i kada je održana prva utrka?
Pre skoro deset godina kada smo organizovali prvu trku u Besenovu u goste su nam došli Rumuni i Mađari, bilo je ukupno 15 vozača prijavljenih za trku, više od pola je jedva preživljavalo spust na dasci. Bilo je izuzetno, spoj adrenalinskog sporta, kvalitetan takmičarski duh, utrka i nadmetanje pa još sve to napolju u prirodi, to je nešto što sam oduvek želeo. Rumuni su na mene tada ostavili poseban utisak, izuzetno su skromni, prijateljski nastrojeni, veoma lepo vaspitan narod koji je, znamo svi, iznikao iz jednog jako teškog perioda. Zavoleo sam ih na prvu loptu i jedva sam čekao da ponovo dođu i da organizujemo još jedno takmičenje. Počeo sam više da treniram i vozim, a onda se rodila ideja da se premestimo u Bukovac nadomak Novog Sada. Pošto smo već do tada imali održane dve trke u Besenovu stvorio se pravi sportski rivalitet između nas pa smo odlučili da napravimo novu, dužu i zahtevniju stazu, te da pokušamo da dovedemo vozače iz drugih krajeva sveta. To se ispostavilo kao pun pogodak 2013. godine kada su nam došli vozači iz 20 zemalja sveta, pa čak i sa drugih kontinenata!
Koliko su počeci oko takmičenja bili teški? Da li ste imali podršku javnosti ili finansijsku podršku ili su ljudi većinom bili sumnjičavi prema tome što radite?
Sam početak je sačinjavao grupu od svega nekoliko ljudi koji su se okupili oko iste ideje i naravno da je trebalo mnogo više truda i vremena kada se tako velik posao svede na malu grupu entuzijasta. Zemljani radovi na stazi su veoma skup poduhvat, a ona je poprilično dugačka tako da je trebalo dosta vremena i novca da se izgradi. Naravno, treba da bude i u skladu sa propisima i mora se voditi računa o bezbednosti vozača. Uspeli smo sve to da uradimo na izuzetno visokom nivou tako da smo čak i nezvanično vlasnici najbolje staze koja trenutno postoji za planinski skejt! Podrška je dolazila sa raznih strana, uglavnom od prijatelja, ljudi koji su prepoznali lepotu svega onoga što nosi ovaj sport. Idemo uzlaznom putanjom, ide polako, ali napredujemo. Javnost uglavnom podržava ideju, još uvek nemamo dovoljno novca da se bolje afirmišemo, jako veliki broj ljudi ne zna ništa o ovome, ali naše vreme tek dolazi. Sve što je urađeno na stazi svih ovih godina, oko nje i same trke je zasluga ljudi koji su na razne načine bili u mogućnosti da nam pomognu. Malo ih je, ali mislim da smo napravili jedan odličan tim koji bi ispred sebe trebao da ima sjajnu sezonu.
Kakve su bile prve reakcije ljudi?
Bilo je različitih reakcija. Na žalost, većina ljudi još uvek ne može da shvati sport bez lopte i blagodeti sporta bez nje, mahom upisuju decu na fudbal i košarku (a pored toga se potajno nadaju ekonomskoj dobiti), dok ljudi koji se malo više upuste u ovu avanturu dođu na takmičenje, upoznaju vozače, probaju da voze, uglavnom se brzo zaljube u ovaj sport i postanu vozači ili ostanu tu, ali kao deo ekipe. Osećaj vožnje je jedinstven i to je nešto što običan čovek ne može sebi da priušti u svakodnevnom životu. Svi tereni koje vozimo su uglavnom u planinskim predelima i tu se ostvaruje taj preko potrebni kontakt sa prirodom koji su ljudi totalno izgubili, a pored toga tu su i adrenalin, fizička aktivnost, upoznavanje ljudi sa raznih krajeva sveta i različitih kutura. U mountainbordingu za razliku od fudbala vlada jedan totalno drugačiji sportski duh, to je izuzetno jako internacionalno bratstvo, jedna prelepa kultura ljubavi, fer pleja…..mnogo toga pozitivnog za čovekov um. Mi smo u septembru 2016. godine dočekali vozače iz 20 zemalja, čak su dolazili i iz Amerike i Brazila!
Recite nam nešto više o samoj stazi za utrku; gdje se tačno nalazi, koliko je dugačka i široka, te kako se sređuje za samo takmičenje?
Staza za trku se nalazi u mestu Bukovac, oko desetak kilometara od Novog Sada na obroncima Fruške Gore. Sa izgradnjom smo počeli 2008. godine, ali je prvi pravi nastup na njoj bio 2013. godine kada smo organizovali prvo svetsko prvenstvo. Staza je duga oko 700 metara, izuzetno je brza i zahtevna, njena prosečna širina je oko dva metra i na njoj se takmiče četiri vozača na brzini od oko 50 km na sat. Sređivanje i održavanje staze bi trebalo da bude tokom cele godine, no mi još uvek nemamo dovoljno finansija za tako nešto, ali trudimo se da pored uobičajenih dnevnih i porodičnih poslova stignemo da je svake godine poboljšamo i unapredimo za neki novi detalj.
Na takmičenje u mountainboardu dolaze ljudi iz cijelog svijeta. Kakvi su njihovi utisci?
Iz godine u godinu broj vozača se povećava i oni se sve češće odlučuju za ostanak u Srbiji na mini odmoru. Sviđa im se Novi Sad, hrana, rakija (obožavaju je!) i naravno banjalučki ćevap kao jedan od glavnih aduta ako hoćete nekoga da ugostite i odvedete na dobar obrok. Mislim da na skali od jedan do deset dobijamo čistu desetku. Njihovi komentari nakon odlaska iz Srbije i iskustva koje su doživeli i jesu jedan od glavnih motivacionih razloga i uzrok našeg postojanja. Videti sve te ljude na jednom mestu, totalno različitih kultura, čuti 20 jezika i gledati sve njih kako se sjajno zabavljaju, to je prava nagrada za naš rad i trud! Tu je i staza koja je izuzetno izazovna, duža je od standardnih staza pravljenih za mountainboard i to im takođe daje posebno zadovoljstvo.
Ispričajte nam neku anegdotu koja Vam se desila na takmičenju mountainboarda.
Celo putovanje kroz ovu priču je anegdota. Zamislite samo da se nalazite sa 100 ljudi iz 20 različitih zemalja tu iza kuće na brdu u kraju u kojem ste odrasli i spuštate se na nekakvoj dasci sa točkovima. Godine 2013. posle napornog dana, vožnje, organizacije i svakakvog ludila odlazim na start i treba da pustim finalnu trku. Prvo svetsko prvenstvo, ne znam gde sam od uzbuđenja, na rampi stoje četiri najbolja vozača na svetu, momci koje smo sanjali da ćemo dovesti, ogromna količina energije u vazduhu. Jedan Amerikanac i tri Engleza, moja supruga treba dati znak za početak trke, ja treba da spustim startnu rampu i oni kreću. Međutim, ja slučajno zgazim rampu pre njenog znaka i njih troje kreću niz stazu, a James ostaje na rampi i smeje mi se, video je da sam totalno zbunjen. Naravno, momci su se smejali, vratili se nazad i ponovili start. Posle sam video i fotografiju gde njih četvorica prolaze kroz poslednju krivinu, a 30 ljudi stoji sa spuštenim pantalonama i golim zadnjicama (smijeh).
Da li postoji škola mountainboarda u Srbiji i regionu?
Škola mountainborda postoji samo u Novom Sadu i trenutno nigde više u zemlji. Ove godine imamo ozbiljne planove na tom polju, pravićemo stazu za početnike i prateće elemente za trening i obuku vozača. Klub počinje sa redovnim organizovanjem nedeljnih treninga uz dodatnu edukaciju o očuvanju prirode, ponašanja u prirodi, spremanju hrane na otvorenom, kampovanje i ostale aktivnosti koja su deci preko potrebna. Deca koja budu zainteresovana za ovakav vid zabave moći će svoj trening da odrade zajedno sa roditeljima koji takođe mogu učestvovati. Trening neće sadržavati samo vožnju daske, biće tu i maratonske šetnje, trčanje, poligon sa preprekama i još mnogo toga.
Postoji li dobna granica za učesnike trke i kako se neko može prijaviti da nauči voziti mountainboard, te da učestvuje na takmičenju?
Kod nas u sportu je vrlo malo zabrana i trudimo se da tako i ostane. Svako ko oseća da je spreman za to može da vozi, bitno je da osoba nema strah od povreda i da oseća samopouzdanje prilikom vožnje. Znači, godine su totalno nebitne. Vožnja mountainboarda može biti vrlo ugodna i bezbedna ako se to želi, a isto tako može biti i ekstremna i izazovna. Svi koji su zainteresovani su dobrodošli da nam pišu na našu Facebook stranicu ili da pogledaju kako to izgleda na našem YouTube kanalu . Treninzi su potpuno besplatni, klub poseduje svu opremu (kacige, štitnike i daske) tako da omogućavamo lakši start za buduće vozače. Često organizujemo putovanja po Evropi i odlaske na takmičenja tako da vozači imaju mogućnosti da iskuse nešto potpuno novo. Ove godine u planu je odlazak na svetsko prvenstvo u Francusku, obilazak glavnih gradova i staza po Evropi u trajanju od 20 dana!
Zaposleni ste, u braku i imate troje djece. Kako sve to stižete?
Pokušavam svim naporima da izdvojim vreme za to, naravno, uz ogromno razumevanje i podršku moje supruge. Ljudi moraju da stave svoj hobi na čvrsto mesto u životu, da odvoje određeno vreme za njega, da mu se posvete jer on je isto toliko bitan kao i novac koji zaradite i posao kojim se bavite. Hobi održava i mentalno i fizičko zdravlje čoveka, bolesnoj osobi pare su uzaludne. Svako bavljenje sportom jača zdravlje, imunitet i mentalni sklop čoveka. Tako treba i našu decu da učimo. Moja najstarija kćerka Iva već uveliko ide sa nama na sva takmičenja van zemlje, vikendom je na brdu sa nama, ne vozi, ali uživa u prirodi i druženju. Mlađa Anja polako prilazi, a Strahinja je star četiri meseca i još uvek je mali za akciju.
Da li i Vaša porodica učestvuje u organizaciji takmičenja?
Najveću podršku dobijam upravo od supruge Tanje koja ima veliki udeo u organizaciji trke, upoznata je sa svim vozačima, problemima i poslovima koji treba da se obave kada pripremate jedno veliko takmičenje. Samo da smestite 120 ljudi u hotel i da im organizujete večeru je ozbiljan posao, a oni su tu pet dana. Veliki deo posla obavlja Tanja i uprkos obavezama u kući i sa decom ona uspeva da odlomi jedan veliki teret u organizovanju i radu kluba.
Šta biste poručili čitaocima magazina “Lola”?
Pošto danas živimo u vreme kad je čovek postao rob tehnologije, glava mu ceo dan visi nad telefonom, odatle se informiše, uči, zabavlja, jede… Ima jedna radijska emisija koja svojim nazivom najbolje objašnjava šta raditi “Van dometa” – tako se i zove. To želim svima: budite što više van dometa!
Dakle, dragi čitaoci, ukoliko ste adrenalinski džankiji i želite da se iskušate u nekom novom i neobičnom sportu onda je mountainboard možda prava stvar za Vas. Do septembra imate dovoljno vremena da se prijavite na takmičenje ili da barem odete do Novog Sada i vidite kako to sve izgleda. Druženje sa ljudima iz cijelog svijeta, boravak u prirodi i uzbudljivo sportsko takmičenje – šta biste još mogli da poželite?
