Naš učitelj , Dragoslav Žižović, čovek koga smo zvali TATA.
Danas me je jedan od prijatelja na FB podsetio na našeg učitelja. Napisao je : „Da je Žižović živ, bio bi ponosan“. Ta mala rečenica skoro da mi je naterala suze na oči.
Jer, u stvari, ja posle svih ovih godina mogu da kažem da sam ponosna što mi je Dragoslav Žižović bio učitelj. I nisam ga zaboravila, mislim da ga niko iz našeg razreda OŠ “Vlada Aksentijević“ nije zaboravio.
Učitelj Žižović, bio je dragulj mog detinjstva. Bio je prvi učitelj koji je u svojoj režiji organizovao za naš razred rekreativnu nastavu u njegovom rodnom selu Gornji Branetići, gde je i njegov otac bio učitelj. Spavali smo u zadružnom domu na vojničkim krevetima – sa jedne strane velike sale- devojčice, sa druge strane – dečaci. Na bini, iza zavese, postavio je dve kofe – roza za devojčice, i plavu za dečake, za slučaj da se nekom pripiški u toku noći.
Budio nas je muzikom sa ploče – svirala je truba. Onda bismo istrčali napolje u pižamama i umivali se i prali zube na seoskoj česmi. Pa smo onda radili malo gimnastike. Uveče bi svako dete pokrio i poljubio, a uspavljivao bi nas čuvenom numerom „Tišina“.
Zvali smo ga TATA.
Nastavu nam je držao ponekad u staroj osnovnoj školi, i mi smo sedeli u skamijama. Ponekad je nastava bila na livadi, u šumi, kod stare vodenice, na rečici.
Vodio nas je u školski malinjak, da kobajagi pomažemo seoskoj deci – uslov je bio da niko ne može da izađe iz malinjaka, a da se nije toliko najeo malina – da mu se kad zine, poslenja malina ne vidi u grlu! Uča je to proveravao.
Vodio nas je da se kupamo i skačemo na bombu u stari betonski bazen, pun punoglavaca. Uča je stajao u bazenu, a mi smo mu skakali sa ramena.
Vodio nas je kod seljaka, svojih rođaka, da vidimo tek oteljenu telad, i jaganjce, i grdio nas kad bismo iz barica pokupili guščija jaja.
Za moj i sestrin rođendan, organizovao je da svi beremo margarete da se ukrasi naša torta.
Budio bi nas noću, i šapatom javljao da idemo u pohod, davao bi nam lozinku, i mi smo išli za njim u tišini, po šumi, a onda bi neki seljak uzviknuo iza žbuna – STOJ! Mi Vrištimo od straha- a onda se pali baterijska lampa i seljak iznosi ogromnu vreću sa napolitankama i bombonama i keksom marke Takovo iz Gornjeg Milanovca, i svakome deli zasluženu nagradu.
Učitelj je to tako organizovao.
Za sva takmičenja, delio nam je medalje – čokoladne, probušene koncem i kačio nam ih za vrat.
Pravio nam je kolibe.
I kad bi se letovanje završilo, u glas smo mu u autobusu pevali pesmu „Čika uča ima farmu, ija ija o“ . A kad bi naš autobus stao ispred osnovne škole, i pre nego što potrčimo roditeljima u zagrljaj, uča bi nas postrojio u dve vrste.
„Nežne moje devojčice, i dragi moji dečaci“… uspeo bi da izgovori, pre nego što počne da jeca od tuge što se rastajemo.
Mi smo se gurkali, pazeći da se ne nasmejemo.
A onda bi za svako dete iz gepeka autobusa izvadio po jednu šolju sira i po jednu šolju kajmaka iz Gornjeg Branetića, da odnesemo svojoj braći i sestrama.
I tek tako je mogao da počne naš dečiji letnji raspust.
Šta hoću da kažem?
U mom životu, pored mame i tate, ogroman prostor zauzima i taj divan, jedinstveni čovek. Da, i on me je stvarao.
Naš učitelj , Dragoslav Žižović, čovek koga smo zvali TATA.
