Imam jednog roditelja.
Druga je otišla.
Nema je evo već sedam godina.
Rodila me sa 30. Falilo joj dve nedelje do 30.
Carski rez.
Odnos nam nije bio bajan, ali mogu reći da je bio korektan.
Da li je to dovoljno, ne znam.
Ne znam ni za šta treba da je dovoljno. Ako treba.
Roditelji se nisu previše bavili mojim bićem.
Ne znam da li je u to doba to bilo tako normalna i česta pojava, ali kod mene je tako bilo.
Jela sam sve ikad, kad sam htela, s kim sam htela, gde sam htela. Kupali su me naveče kad uđem u kući prljava i lepljiva. Više me otac kupao nego mama, barem su mi tako pričali.
Nisu pazili čime se igram, s kim se igram, jesam li pojela danas voćku i jesam li popila dovoljno tečnosti. Ne.
To jednostavno nije bila tema tadašnje emisije.
Bila sam bezbrižna. Nisu me ucenjivali da nešto moram, pa da ću dobiti to i to ako uradim to i to.
Uvek sam bila nekako hladnija. Sa psiho pogledom, namrgođena, ćelava, niska, debela, sa iznošenom garderobom koju nasledim i stomakom koji se odvisio ispod kratke majice. Čačkala sam nos stalno, psovala, pišala stojeći. I zvali su me Plišo – zbog plišanog ugođaja na glavi (čitaj: dugo mi kosa nije rasla normalno).
I uvek sam se opirala zagrljajima i dodirima. Kad me neko i uspe poljubiti, odmah bih to brisala, trljala šakom ili rukavom i to sada i tu, pred tom osobom i mrzila tog nekog najviše na svetu.
Kad to pretočimo u sadašnje vreme, odrasla sam u osobu koja ima određene probleme kada se radi o zagrljajima s drugim ljudima. Nekako volim da me se pita i/ili da mi se najavi zagrljaj. Izbegavam zagrljaje kad god mogu, osim ako se radi o osobama s kojima imam i seksualni kontakt. To mi se nekako podrazumeva – ako se spojimo na jedan, možemo i na drugi način, iako ne grlim sve s kojima se seksualno družim.
Jako, jako retka situacija je da ja prva krenem nekoga da grlim. To mora biti baš neki specijalan razlog i taj trenutak baš mora da se nečim zasluži kod mene i od mene.
Jednostavno to ne radim. I uverena sam da to ima veze s tim odrastanjem u kojem s jedne strane imaš dete koje je divljina i samoživo, a s druge strane imaš roditelja koji ne ulaže nikakav trud da to dete barem pokuša da omekša, ako ni zbog čega drugog, a onda iz nekih sebičnih razloga, da osetiš svoje dete tu, blizu, da ga ponjuškaš, da ga pipneš da li je hladno možda. Nisu me dodirivali.
Nikad mi mama nije rekla da me voli.
Nikad mami nisam rekla da je volim.
Kažu da se to i ne mora reći, ali da se mora osetiti.
Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da sam to osetila.
Osetila jesam da na neki način mogu da računam na njih, nisam se osećala odbačeno ili napušteno.
Ali pričam o ljubavi sada. Ne znam jesam li je osetila.
Radila je kako je znala, umela i mogla.
Ni ja ne mogu da upravljam avionom. Jer ne znam. Nisam naučila.
Nisam bila nikad pilotima okružena, a ni gledala kako se upravlja avionom. Ništa o tome ne znam. Baš ništa. Osim da to postoji. Tamo. Negde.
Odrasla sam u porodici u kojoj se pred decom otac i mater nisu dodirivali i grlili nikad. Ljubili su se za rođendane i nove godine na način da jedno drugom pruže ruku i poljube se u obraze triput.
Nikad sa mamom nisam pričala o seksu. O kondomima, kontracepciji generalno – apsolutno nikad.
O menstruaciji se pričalo na način da je mama imala grozne bolove i da je uvek govorila da je samo zato htela sina, da ne krepava jednom mesečno, podrazumevajući da će ćerke tu crtu na nju povući.
O tim nekim kao ženskim temama – depilacija, momci, sređivanje, šminka – apsolutno nikad se glas nije pustio. I meni je to bilo tada normalno. Jer za drugo nisam znala.
Kad sam bila manja, znala sam sa mamom ići u wc, pa dok ona obavlja nuždu, ja sedim na kadi i pričamo nešto. Kad dođe trenutak da je nužda gotova i da ona teba da se obriše, uvek je tražila od mene da se okrenem licem prema kadi. Ne znam možete li zamisliti koliko joj je bilo neprijatno kad sam joj jednom, dok je bila na odlasku, stavljala posudu za nuždu! Sećam se, okrenula je glavu u stranu i ćutala. Rekla sam joj da se sabere i da je meni kao medicinskoj sestri sve to normalno i da me ništa tu ne fascinira specijalno.
Taj je krug zatvoren. Jer ja neću imati popravni, neću biti u situaciji da treniram svoje emocije na nekom ko bi meni bio ono što sam ja njoj. Tu popravnog nema.
Nekad imam osećaj da sam za neke stvari ostala zakinuta, a nekad ne.
Ne znam ni jesu li neke stvari ostale nedorečene, kao ni šta bi bilo kad bi bilo.
Tako je kako je.
Ja sam ona osoba koja ne plače kod mame na groblju, nikad.
Ja sam ona osoba koju na groblju čak ništa ni ne steže.
Odem, nekad povedem i psa, ponesem kafu, sednem i sedim tako. I nikakve grčeve nemam.
A stvarno nisam ispala loša.
Je l’ da, mama, da nisam?
