Ne brinite mama. Odzvanjaju reči u glavi kao eho. Da li je moguće biti majka i ne brinuti?
Iz konfuzije emocija i misli za koje nijedna od nas nije spremna budite mali zavežljaj koji ti spuštaju u ruke. Posmatraš to malo telašce koje se grči i ispušta gromoglasne vriske, kao da je probuđeno iz najlepšeg sna i na silu dovedeno na ovaj svet.
I taj momenat, tik pred upoznavanje sa bebom koja je izašla iz tvog tela je poslednji momenat bezbrižnosti koji ćeš proživeti u ovozemaljskom obličju.
Od momenta kad zatrudniš neprestano brineš.
Samo da sve bude dobro – kao mantra, kao molitva.
Oni početni meseci mučnina kada povraćaš na svaki iole jači miris, ali se trudiš da pronađeš nešto od hrane što će tvoj napaćeni želudac da zadrži, jer moraš jesti, bebi treba hrana. Ne smeš da misliš na sebe, ti sada imaš važniju ulogu – misli na bebu.
Radiš skrining testove i moliš se svim Bogovima, neznanim i znanim, dok čekaš rezultate. Daješ sebi obećanja kako nikad više nećeš činiti to i to i kako ćeš odmah od ponedeljka češće to i to, samo da beba bude dobro. Trudiš da se ne nerviraš, jer nije dobro za bebu. Osetiš prvi udarac u utrobi, kao titraj leptira i prođe te hiljadu žmaraca.
Onda neko vreme ne osetiš udarce. Mali mudrac unutra se udrvenio i ni makac. Ponovo brineš, šta mu je, što ne mrda, dok ti ne protrese sve unutrašnje organe narednim šutom. Jedeš spanać, jer bebi treba gvožđe, a ceo život mrziš spanać. Isto i sa jabukama.
Onda brineš pred porođaj, da sve dobro prođe, jer naslušala si se horor priča o porodilištima i tuđoj zloj sreći, o trudnoćama koje su tekle uredno sve do pred kraj kada se odigrala trudnoća. I na kraju kad zbrojiš sve utiske, opšti je da si trudnoću provela zabrinuta i anksiozna, sa retkim momentima u kojima si sebi dozvoljavala da osećaš tihu sreću jer se tvoje malo klupko ljubavi razvija tu, baš tu, ispod tvog srca.
Dolaziš iz porodilišta kući gde te čekaju sve one poznate stvari koje su u ovim momentima tako utešne. Birala si ih dok si se gegala poput patke po prodavnicama bebi opreme, maštajući o skorom upoznavanju sa svojim malenim čedom.
Sa koliko si samo nežnosti dodirivala posteljinu i svako bebi odelce, minijaturne čarapice i bebi omekšivače na koje će ti uskoro mirisati ceo stan. Meko, mirisno, nežno, dražesno, ušuškano.
Koliko si jedva čekala da izađeš iz sterilne hladnoće bolničkih soba, toliko si se i plašila povratka – novi krug pitanja šta ako i brige za bebu, koja je tako mala i nezaštićena. Tamo je bilo nekoga ko bi ti pritekao u pomoć, a šta učiniti ovde? Koga držati kao taoca 24h dnevno, dok ne stekneš nešto sigurnosti da ostaneš sama sa bebom?
Lagano prolaze prvi dani. U početku ne dišeš. Uzimaš bebu iz kreveca nežno, kao da bi se od tvog dodira mogla raspršiti u zvezdanu prašinu. Nunaš je. Ne govoriš glasno. Pevušiš u polutonu, dok u pozadini na TV-u ide klasična muzika, jer si čula da je to dobro za bebin mozak.
Beba kao beba, u početku najveći deo vremena provodi usnula. Budi se kad ogladni, a nakon što su njene potrebe zadovoljene srećno tone u novu turu sna.
Ti i dalje nisi na miru. Ulaziš u njenu sobu, na prstima, vešto izbegavajući ono jedno mesto na parketu koje škripucka, da je ne probudiš. Stojiš nagnuta nad krevetićem i osluškuješ da li diše, dok u nezgodnom položaju osetiš kako se telom širi potmuli bol postporođajne rane. I tako bar desetak puta dnevno.
Kažu stari “Kad beba spava spavaj i ti. Skupi snagu, odmori se, ne budi luda.” Da, ali ako spavam dok beba spava ko će proveravati da li beba diše? Ko će opeglati kamare veša (ne, ozbiljno, otkud toliki broj bebi pelena?), ko će skuvati, raširiti veš, a svaki posao je bar nekoliko puta ometen proverom bebe – da li spava i da li je dobro.
Teturaš se iscrpljena. Čak i kad bi mogla odmarati ne odmaraš jer ti zebnja ne dozvoljava. I tako sve dok se ne požališ jedinoj osobi koja ima strpljenja za tvoje brige – nešto starijoj mami.
Da se razumemo, vole tebe prijatelji i dalje, ali svi imaju granice – nakon trećeg opisa sadržine bebine bljucke i najjači će odustati. Razumeće te samo koleginica mama, koja je i sama nedavno prošla isto. Znaće mama koliko se plašiš i prepoznaće tvoje brige.
Kad usklikne “Kupi bebi kameru, ženo, što si luda!? Dala bih ti ja moju da je ne koristimo, ali ona mi razum spašava” zapitaćeš se šta je to.
Imaš bebi alarm, dobili ste ga od njegove sestre. Taj alarm te obaveštava o bebinom meškoljenju kada se budi iz sna, ali kameru niko nije spominjao. Pravila si spisak za kupovinu – između kreveca, komode za prepovijanje, tetra i švedskih pelena, sasvim si sigurna da o kameri reči nije bilo.
Guglaš i odlučuješ da daš bebi kameri šansu. Uostalom, ako malo starijoj koleginici mami odgovara, zašto ne bi odgovarala i tebi – svaki savet koji ti je do sada dala bio je zlata vredan.
Bebi kamera stiže i ti se pitaš kako si provela sve prethodne dane bez nje. Ne samo što prikazuje kristalno jasan snimak tvoje usnule bebe, u svako doba dana ili noći. Bebi kamera dvosmerno prenosi i audio zvuk – pevušiš bebi dok koračaš prema njenoj sobi, jer si videla da se probudila.
Puštaš joj uspavanke sa kamere (odmori Mocarte), proveravaš sobnu temperaturu i negde usput se sećaš da imaš i muža, sa kojim bi bar povremeno mogla provesti malo vremena.
Sedite sklupčani na sofi (ti više ležiš, jer rana još uvek bolucka) i po prvi put si svesna da su stres i tenzija napustili tvoje telo. Zaključuješ da je kamera za nadzor bebe jedna od najboljih kupovina koje si ikada obavila i zaklinješ se sebi da ćeš širiti mudrost i link ka ponudi bebi kamera na Eurovik sajtu i drugim mamama, kao što je informacija došla do tebe.
Opuštena si, jer konačno vidiš i čuješ bebu, čak i kada nisi nagnuta nad krevetac, i sigurna si da je dobro – sita, ušuškana, voljena, mažena i pažena.
Vreme je da se jednako lepo osećaš i ti, a brige pusti da odmore. Sačekaće te i narednih dana.
