Dakle živite samo sada.
Isto kao i ja.
Znate li koliko je roditelja emotivno osakatilo svoju decu, koliko njih je ostavilo doživotne traume i rane koje ne zarastaju svojoj deci?
Samo zbog toga što ta deca nisu radila onako kako su oni zamislili, nisu ispunili njihove snove, nisu ispali onako kako su oni zamislili, zbog čega su se, zamislite, stideli pred rodbinom, komšijama i svetom. Izbacili iz iz kuće, rekli im – ti nisi više moje dete, prestali da komuniciraju sa njima…
Odrekli ih se preko novina da ceo svet zna da je njihovo dete nepodobno da im oni bogomdani i idealni budu roditelji.
Kad god se susretnem sa takvom pričom, a njih ima i te kako, mozak počne da mi trokira jer jednostavno ne mogu da razumem.
Recimo, ne pre sto godina – osamdesetih – ona se udala za onoga za koga je ona htela, a ne za koga je hteo njen otac i on je onda spalio sva njena dokumenta, pokušavajući da je obriše. Umesto da joj je poželeo sreću.
Ali ne, unesrećio je nju, majku koja je bukvalno morala da pređe na drugu stranu ulice ako bi je srela da joj ne bi lomio koske što mu je pričajući sa ćerkom skinula krunu sa glave.
Ne postoji ništa na ovom svetu što bi umanjilo moju ljubav prema mojoj ćerki. Čak i kad bi ubila čoveka.
Ne kažem da ne bih osuđivala, bila ljuta, očajna, da bih to razmela, ali ne bih je manje volela.
Počeo je Pride 2022. U zemlji Srbiji. U zemlji u kojoj mrze – siromašne, bolesne, migrante, Rome, Albance, kojih se klone kao da je sve ono što jesu teška zarazna bolest.
U zemlji u kojoj morate da budete pravoslavni hrišćanin.
U zemlji u kojoj se u javnom govoru gaje mržnja i prezir.
I zamislite sad da je vaše dete u ovoj zemlji gej. A vi to ne možete da prihvatite.
I pored toga što mu je život u ovoj zemlji težak, vi mu otežate još više.
Pa tačno bih, da se desilo, nosila majicu na kojoj bi pisalo – Moja ćerka je lezbejka i možete i nju i mene da poljubite u dupe.
Koliko god da košta. Jer truditi se da živiš taj jedini život koji imaš po tuđim pravilima, koštalo bi mnogo više.
Preuzeto sa: facebook.com
