Ne pravi razliku između
scenarija koje sam stvori
i onog što se zaista dešava,
a šta se zaista dešava,
volela bih da mi kaže onaj
ko je uporedio
skoro osam milijardi različitih verzija stvarnosti,
hoću da promenim tvoju,
sebična sam
kada si ti u pitanju,
kao i uvek
svojatam te i razbacujem se,
kao da sam stekla pravo još onog dana
kada sam osvestila da želim da me zauvek
gledaš na taj tvoj način,
hajde da menjamo realnosti,
spusti roletne,
ugasi sve uređaje,
pusti nek se tišina uvuče u zidove,
zatvori oči na par minuta,
uspori disanje,
oseti kako se ritam smiruje
u svakoj žili u tvom telu
i eto me,
ja sam tu,
pored tebe,
sklanjam moju kosu sa tvog levog ramena,
stvaram dom na bezbrižnoj teritoriji tvog vrata,
tu sam se skućila,
na tvojim leđima napravila
terasu i dvorište,
vidi me,
tu sam nakon svih ovih godina,
ne moram da zamišljam kako ti se lice menja,
ne strahujem više
da ću zaboraviti onaj odjek dečijeg smeha
ako se ne čujemo dugo,
nastavi da žmuriš,
tu sam i dalje,
pod prstima osećaš sve ono
što su te daljine primorale da mislima izvajaš,
tu sam
i vreme je obična izmišljotina
stvorena da krivimo sebe
što smo u nekoj grubljoj realnosti
sve ovo propustili,
pored tebe sam ja,
a ne neka druga žena
koja izdaleka može da zaliči na mene,
ali drugačije se smeje
i drugačije te voli,
i dok je tako
nemoj da otvaraš oči,
pusti me da živim tu,
vidiš da mi je lepo na tom ramenu,
imam kuću sa pogledom na more,
imam fotelju sa pogledom na tebe
i lepo mi je,
tu želim da ostanem,
ako otvoriš oči,
podigneš roletne,
ponovo uključiš sve uređaje,
vreme će se ponovo meriti satovima,
vratićeš se svojim obavezama,
u tvojim rukama će biti
neka druga žena
koja je bila blizu u pravo vreme
i nije se borila sa vetrenjačama,
neka koja ume da govori
i ostane,
a ja ću da se skućim ko zna gde
i da pomešam realnosti onako kako mi odgovara
i baš u svakoj ćeš
sebično
da mi budeš tu.
Preuzeto sa: instagram.com
