Pevačica je za pola veka nastupanja ostavila veliki trag na muzičkoj sceni, što je dokazalo i poslednje uručeno priznanje, nagrada za životno delo, ali ono što joj nedostaje, tiče se njenog privatnog života. Luka je autistični dečak koji je ušao u pubertet i još uvek nije progovorio, a na pitanje o neostvarenim željama, pevačica nije razmišljala o onim karijernim, već samo o unuku.
– Savršeno mirno živim, ustanem ujutru oko pola šest, gledam izlazak sunca, u poljane, nahranim svoje životinje. Sednem i pijem kafu, niko me ne maltretira i to je divno.
Nema saobraćaja, nema gužve, zvrndave telefona svako malo, imam svoje vreme i želim da uživam u tome. Izolovana sam na selu i to mi prija.
Imam zeku, macu, kucu, ptičice, svašta nešto. Nemam još domaće životinje jer za to treba više angažovanja, ali možda ću ih imati, ako bog da – rekla je Maja na početku razgovora, te smo je pitali da li je unuk Luka bio razlog selidbe:
– Jeste, njemu je mir bio preko potreban. Dobar je, raste, u pubertetu je, hormoni rade, on je razuzdan, kao žiškica, što je i normalno za dete od 13 godina. Divan je, jedina je muka što ne govori još uvek, iskreno se nadam da hoće, neki su progovorili, neki nikada nisu i to mi je najveća želja.
Maja kaže da nema ambicija da gaji životinje zbog novca.
– Nisam biznismen, to sam dokazala tokom karijere, ćerka me je jednom pitala: “Zašto nikada ne pevaš narodnjake? Ne bismo se videli od para” i ja sam joj rekla da me pare ne interesuju, ono što duša voli, duša radi. Poznajem mnoge žene koje su stvorile mnogo novca, to ih ispunjava, mene ispunjavaju druge stvari vezane za umetnost – istakla je pevačica, koja je pronašla jednu zanimaciju.
Bavim se malo slikarstvom, kada sam raspoložena, ne pravim presing na sebe u životu, a priznaćete da svaka trka za novcem podrazumeva pritisak, bilo da je sticanje, očuvanje, ulaganje, nisam od tih ljudi – iskrena je Maja, koja je nedavno dobila nagradu za životno delo.
– Bitne su mi takve nagrade, one su mi dokaz da sam pravila prave izbore u poslu, svaka nagrada mi znači. Dobijala sam nagrade druge vrste, negde je ova nagrada zaokruživanje onoga što ste u životu uradili. Nije za mene iznenađenje, možda je preuranjeno. Šalim se, završila sam ipak karijeru i to normalno dolazi na vreme – rekla je kroz smeh i dodala:
– Povukla sam se zbog toga što više ne želim da pevam, a ljudi hoće pošto poto da me makar na neki način i povremeno vrate. Ponosna sam na činjenicu da nisam pravila preterane kompromise. Imala sam jedan pravac koji sam negovala, tu i tamo bih napravila nežni kompromis, ali ne onaj koji će kompromitovati mene kao ženu i umetnika sa stavom.
Maju smo vratili na početak karijere, te je istakla da sebi zamera samo jedno.
– Oglušila sam se o neke mogućnosti koje sam imala, trebalo je da snimam što više. Mogla bih da ne izlazim iz studija, čak i dan danas, mogla bih da nekome pevam vokale i snimam nove pesme, ništa mi od toga ne pada teško. Teško mi padaju jedino javni nastupi, to je ono što me maltretira, putovanja, spremanja, probe, oduvek mi je to bilo naporno, ne samo sada u ovim godinama. Ali bože moj, nisam mogla da budem pevačica koja peva kod kuće, dok se ručak kuva.
Nacionalna penzija mi olakšava život
Pevačica je početkom ove godine napokon dobila nacionalnu penziju, što je dodatno olakšalo njen život, kao i život njene porodice.
– Nije samo novac u pitanju, priznaju vas kao umetnika koji je nešto stvorio, ko je ostavio trag iza sebe, kao da su ljudi bili gluvi na činjenicu da sam snimila film za koji sam dobila nagradu, kao da nisam igrala 173 predstave Koštane i onda se pojavi neko i ne znam iz kog razloga je dobije. Srećna sam jer mi to u mnogome olakšava život, ne samo meni, nego i mojoj deci.
Sada mogu da im pomognem dok sam živa, i to mnogo znači, naravno da je život mnogo lakši kada imate, nego kada nemate, ali sam skromna osoba i živela sam i dok nisam imala – rekla je Maja.
Jedan život je malo
Maja se prisetila kada je za jedan rođendan plakala, misleći da ništa nije postigla u životu.
– Za mnogo toga ili vam je potrebna nenormalna podrška da biste nešto postigli ili zaokružite priču pa znate da ste postojali. Kada sam punila 50 godina, taj dan sam plakala, prijateljice su me pitale zašto plačem, rekla sam im da pola veka živim, a ništa postigla nisam, jao kako su krenule da me grde.
Nabrajale su mi šta sam sve postigla i onda sam se malo sabrala, nisam nezadovoljna, ali znam da sam mogla i više i onda pomislim da mi je malo ovaj jedan život – ispričala je pevačica.
Preuzeto sa: blic.rs
