Kad živiš u malom gradu, privilegija može biti prilika da često sretneš poznato i drago lice. Smetaju ti mnogi, ne možeš da prođeš glavnom ulicom a da zastaneš tri četiri puta da popričaš – a opet, kako to samo u životu može da se dogodi, baš onda kad treba vidiš nekog dobrog.
Tih dana nije joj bilo ni do čega, šefica se nakačila baš na njena pleća, muž je bio na putu (u poslednje vreme sve češće), pritisak joj je varirao i u glavi joj nije sve bilo čisto. Šlag na torti bio je poziv iz škole, zbog Andrijane – razredna je zvala na razgovor zbog „problematičnog ponašanja“.
Kristina se ponekad pitala odakle ona u toj postavi života. Da li je moguće da je sve to sama tako birala da ima 38 godina, neku blago rečeno skromnu platu i sramotno visoke račune, nezainteresovanog muža i ćerku problematičnog ponašanja? Da li je stvarno svaki njen dan bio posledica njenih ranijih izbora? Bilo je tužno i preteško poverovati u takvu glupavu – da, baš glupavu – ideju da je sama sebi sve zakuvala. Zbog toga je valjda i tako lako skliznula u osećanje samosažaljenja i upakovala svoj život u tipičnu provincijsku poštapalicu „šta da se radi“.
Nije bilo mnogo svetlih tačaka u njenim dugim umornim danima. Koliko kod se trudila, činilo se da nekako uvek sve radi pogrešno. Zapravo, okružena još mračnijim i nezadovoljnijim ljudima oko sebe, zaboravila je da podiže glavu. Ali tog dana, kada je prošla kroz rasklimatanu kapiju i kročila u školsko dvorište, kao da je bila privezana nekim nevidljivim nitima gore, za oblačno nebo, pa je nos – umesto poboden u sivi ispucali beton – upravljen bio na decu i ljude. Veliki odmor, zvono, vriska, kakofonija, šuškanje kesa i zadirkivanje, na trenutak se vratila u svoje dečje godine.
Samo, hrast na koji su njene drugarice i ona uvek vezivale lastiš za vreme odmora i časova fizičkog, sada je bio posečen. Svud je bilo sivilo betona, a deci kao da to nije smetalo – većina je gledala u svoj telefon ili u grupici oponašala neki video sa Jutjuba.
– Kuda ide ovaj svet? – zamalo se naglas zapitala, ali se setila da je ona sada odrasla, Andrijanina majka, što bi razredna rekla „roditeljka“ i morala je da pazi na svoje ponašanje.
Interesantno, istu je frazu upotrebila i razredna govoreći o Andrijani: „mora da pazi na svoje ponašanje, znate, nije ona više devojčica od 9 godina, već devojčurak od 13. Nemoguće je da nije svesna kako utiče na dečake.“
Kristini je trebalo jedno deset minuta da shvati o čemu joj u stvari razredna govori. Njen umoran, ali i dalje naivan mozak, nikako nije mogao da shvati zbog čega je zapravo ona tu.
– Ne razumem – pribrala se da kaže – Šta je tačno Andrijana pogrešila?
Ali jedne konkretne greške nije bilo. Cela razrednina govorancija se svela na to da Andrijana jedina u razredu ima grudi i nosi grudnjak, da „ometa nastavu“ jer se buni kada je dečaci uznemiravaju i da preuveličava problem.
– Zapravo, ona pravi problem tamo gde ga nema! Oni su divno jedno odeljenje, evo već sedmu godinu kako su zajedno, drugovi su i drugarice i nije u redu da ih ona sada optužuje i na ovaj način da… Kako da kažem…?
– Nema potrebe, sve ste rekli! A sad ću i ja vama da kažem da je moje dete nezaštićeno i hrabro i da je više nego očigledno da Vi pokušavate da zataškate pravi problem u Vašoj učionici. Pre nego što mi napadnete dete, zapitajte se kakvu poruku tim devojčicama šaljete, znate?! Šta treba da dopusti da je pipkaju samo zato što su „drugovi“ i zato „što se šale“? Ne znam kako Vas nije sramota!
Nije sačekala da razredna objasni. Okrenula se na ogrebanoj štikli i izmarširala iz škole.
Da li je moguće da je i ovo baš ovako ona smislila? Da je ovako zamislila svoj dan, treći utorak u drugom polugođu?! Kad se i kako prekida ovaj lanac? – opet joj je došlo da vikne, ali opet nije mogla. Šta drugo žena danas može osim da se brine? Kako su tako nakrivo svi posađeni? Da nije pogrešila i prenaglila? Možda njena Andrijana sad bude u još većem problemu!
U kovitlacu tih haotičnih i nemirnih misli nije ni primetila da je već izašla na glavnu ulicu i da korača brže no što je navikla. Osetila je da joj se srce uzlupalo i da joj šišti u ušima, isto onako kao juče u kancelariji kad joj se zavrtelo i zacrnelo sve pošto se šefica drala kako „ne daje očekivane rezultate i da se potrudi više“. Morala je da zastane i da se blago nasloni rukom na zid. Okrenula se oko sebe kao da se prvi put nalazi u centru nekog nepoznatog grada, a ne u mestu u kom je odrasla.
– Da l’ negde beše ovde ima klupa da sednem?
Ali vrtoglavica se umirila nakon nekoliko trenutaka, tako da je mogla da krene napred. Još je osećala maglu u glavi kad je poznati glas pozvao po imenu.
– Kristina? Kristina, dušo, pa jesi li to ti?
Milo lice učiteljice potpuno ju je porazilo. Uvek isto nasmejana, blagog pogleda, sa punđom na temenu, učiteljica Ružica Nikolić išla joj je u susret. Odjednom je opet bila ona mala devojčica iz IV-2 koju učiteljica proziva da izađe ispred teble i recituje.
– Kako ste, učiteljice? – jedva da je uspela da pita duboko potresena tim iznenadnim susretom. Kao da je neko ubacio u vremensku mašinu i vratio nazad, onda kad je sve bilo moguće samo zato što imaš sve petice i dobra si devojčica.
– Ma šta si mi se ti tako zbunila, skupila? Znaš kako kažu? Jabuko moja, soske sekiracija? – čula je učiteljicu i osetila ruku na ramenu.
Prošli su sati i sati, dani i dani, a Kristini se činilo da nad njenom glavom, nad njenim izgužvanim srcem bdi ista ruka. Kako to ovi moderni učitelji života danas kažu: kakav mindset! Shvatila je da je zaboravila kakva je snaga uma. A jedna učiteljica nad učiteljicama ju je vratila na „fabrička podešavanja“.
Kad god bi klonula – nežan glas, kao iz nekog nestvarnog vremena – naterao bi ju je da se uspravi.
Jabuko moja, soske sekiracija, stvarno?!
