Zašto više nemamo vremena za ljubav? Zapitala sam se u utorak u 2h ujutro. U to vreme sam legla da spavam.
Radila sam. Sve što sam želela i sve što sam morala. Na kraju sam legla sa poluprosušenom kosom i nezavršenim obavezama. Unapred me je grizla savest što ću i sutra reći kako nemam vremena za šetnju. Uplela sam se u klasični životni paradoks – radim da bih živela, pa ostajem bez vremena za život. Onaj pravi život.
Jer život sada pored svojih paradoksa i redovnih linija ima i tu ekspres liniju, imperativ koji kaže: brže, brže, brže!
Brže plati te račune, elektronski, što stojiš u redu?! Brže jedi tu pitu, nije kao da si je sama umesila! Žvaći, žvaći, ma šta žvaćeš, progutaj to i idi dalje! Dalje, dalje, dalje, brže, brže, brže! Autobus te neće čekati na stanici, vrtić neće čekati na tvoju princezu, školsko zvono ne zanima gužva u saobraćaju. Pauza? Kakva pauza? Imaš rok! Rok, rok, rok!
Stara priča kaže da je u davna vremena postojao samo jedan rok. Vojni. Ali do tog roka si imao da se otegliš. Taj te je rok čekao na kraju nekog dugog i mukotrpnog puta. I jedvasigačekao.
Danas je rok i na početku i na kraju. Prvo te uplaše njegovom blizinom, a onda posledicama koje te čekaju ukoliko ga preskočiš. Posle roka nema zadovoljenja, samo novi rok.
Tako je život postao tačkasta trka. Orijentiring kroz nervoznu džunglu. Uživo. Od 6h do 2h ujutro.
Ako mene pitate, ono vreme što preostane nije dovoljno da odsanjaš neki novi san. A svi pametni ljudi znaju da se od snova raste.
Od snova i od ljubavi.
E sad, ljubav nije samo ljub, ljub, ljub, cmok, cmok, cmok na kraju poruke na fejsu. Ljubav je sve ono što propustimo pa nadoknađujemo onlajn lepeći jedni drugima stikere i smajlije.
Nisam imala vremena da dođem na tvoj rođendan, evo ti slika torte sa svećicama. Nisam imala vremena da popijemo kafu, evo ti obećanje da ćemo to sigurno sledećeg vikenda i stiker sa kafom. Nisam imala vremena, kucala sam previše poruka kako nemam vremena.
Ljubav je sve ono iza toga. One obične stvari koje sa podsmehom gledamo u bioskopima. Držanje za ruke sa šlagom. Poljupci od kojih se pada u nesvest kao od mirisa belog luka, samo mirišljavije. Zagrljaji od kojih pucaju brige pod kostima. Onda ta kafa, knjiga koju čitaš dok ga krišom gledaš ispod oka. Parče kolača koje deliš s mamom. Matematički problem koji rešavaš sa tatom. Prijatelji koji duvaju rođendanske svećice, koji diplomiraju i venčavaju se. Deca. Svako dete.
Koliko god da je tehnologija napredovala, još nije uspela da kompresuje ljubav u stiker i smajli. Zato, ako je život već tačkasta trka kroz nervoznu džunglu, orijentišite se prema onim tačkama koje svetle ljubav. Tamo je jedan jastuk i jedan san. Nema veze što je 2h ujutro. Nema veze što nisu sve obaveze završene. Postoji još jedan paradoks u životu. Sve dok žurimo, mi u stvari kasnimo. I to nije strašno.
Svuda smeš da zakasniš. Pazi samo da ne prekoračiš rok za snove.
