Naučili su je da ljubav mora da bude teška. Da ono što povezuje dvoje mora da bude zamršena pređa. Povuci-potegni-odnos. Nije joj uvek bilo jasno zašto je tako, ali valjda to krene iz porodice. Gledala je roditelje: karanfil za Osmi mart, neka cvećka za godišnjicu, izlazak za rođendan uvek u isti restoran. Nema poljupca za dobro jutro, nema poljupca za laku noć. „Mi smo se mučili, mi smo stvorili, mi smo radili.” Kad je napunila 17, htela je da pita majku: „A jeste li nekad živeli? Jeste li se voleli?“
Ali je i to bilo sramota. Zapravo, to osećanje stida uvek je pratilo ljubav u njenim mislima. Poljube se glumci na filmu – keva menja kanal. Ćale šalta kanale, dvoje se već potpuno skinuli – on crveni i prebacuje na takmičenje Male lige golfa u Indiji. „Volim te“ prvi put čula u pesmi na radiju. Oduvek se pitala: kako je to kad stvarno voliš?
Zaljubljivala se. Naravno da jeste. Samo što to nikako nije bilo obično, kao kod drugih, činilo joj se. Kod nje je uvek bilo smrtno, tragično i ozbiljno – čak i sa trinaest godina. Kao u romanima sestre Bronte. On je bio pomalo zrikav i igrao je fudbal. Napisala mu je 32 pesme. Nikom ih nije pokazala. Njene drugarice nisu baš razumele šta tu ima da se filozofira. Il’ ti se sviđa Darko iz 7-3 ili ne. Prošetate dva kruga u parku, uhvatite se za ruke, neko nekog tu nespretno cmokne u obraz ili u levi ugao donje usne – i eto! Vi ste odjednom u vezi. Dok se šetate, šetate. Dok traje, traje. Uglavnom, do prve svađice.
Kako godine prolaze, taj kriterijum za raskid se pomerao – preko treće svađe već se ne prelazi, posle mesec dana raspravljanja obavezno sledi razlaz i slično. Dok se ne odraste, pa počnu pravi razgovori i ono što se zove „rešavanje problema u vezi“. Ona ni to nije mogla da shvati. „Zašto da budem s nekim s kim se svakodnevno svađam? Zašto da se pravim da mi je lepo?“
I zato što nije htela da se pravi, već da sve u vezi bude pravo – uglavnom je bila sama.
Onda je naišao ON. (Jer u svačiji život ušeta On sa velikim O). Uplela se u filmsku ljubav u kojoj sve liči na romansu bez kraja i ništa nije slično apatičnom braku njenih roditelja. Ona i On su od početka bili TO. (Kasnije je shvatila da je tu bila i njihova najveća greška. To što su bili TO, a ne MI). Ta veza je bila njen ubrzani kurs ljubavi. Sve ono što su njene drugarice prolazile sa njih desetak, ona je prošla s njim. Zbog toga je sve imalo veću vrednost, zbog toga je sve imalo viši smisao, zbog toga je sve imalo značajniju težinu. To je TO.
Dok svakodnevica nije počela da uzima svoj danak. Jer: trebalo je ići u školu, polagati ispite, ići na posao, raspoređivati platu – za račune, za hranu, za kiriju. Odjednom sve ono što je vredelo obezvređivalo je ribanje kupatila. Sve ono što je imalo smisao obesmišljavalo je spremanje večere. Značajna težina je postala baš to – nešto teško što pritiska grudi kad uveče legne pored njega. On to nije video. On to nije razumeo. A ona nije mogla da shvati kako. Umesto da joj čita misli i da je usrećuje, on je počeo da tera inat i da se igra.
– Mislim, oni generalno vole da nas vuku za nos… Kao i mi njih. Zar ne? – pitala je drugaricu.
– Ključna reč je generalno. Ne postoje „oni“ i „mi“ kad postoji ljubav, razumeš? Tad postoji samo dvoje. MI. Par. Saglasje. Sklad.
– A šta ako nas dvoje nismo skladni zajedno?
– Pa ili se uskladite ili raziđete. Odeš da sa nekim drugim budeš u harmoniji.
– E, to liči na neku lekciju iz muzičkog.
– Pa ti onda pevaj! Šta bi?! Da ti on čita misli? Kaži šta želiš. Uradi šta misliš da treba. Ili si srećna ili nisi, ne očekuješ da te druga osoba usreći. Inače bude: povuci-potegni-iščupaše ljubav!
Tada joj je postalo jasno zašto su njeni roditelji uvek bili namršteni. Zašto su njene drugarice ulazile iz jedne površne veze u drugu. I najbitnije, zašto on nije shvatao zašto je ona tužna.
U ljubavi nema povuci-potegni. (Osim u akrobacijama u krevetu). Povučeš samo za poljubac, potegneš za bolje sutra, ali ne tako da boli, ne tako da žulja. U ljubavi sve mora da prija. Možeš da daš samo ono što imaš. Pa sad – ili si srećan ili nisi. Pazi samo da iz srca ne iščupaš ljubav.
