Ti si moje proleće, oprosti ako sam ti bio dosadan.

Priča je zapravo bila poprilično obična za devedesete, kad su se oni zabavljali. Nije bio baš momak u cvetu mladosti (sva braća i drugovi su se odavno pooženili), ali mu se nije posebno ni žurilo.

Njena majka nije baš bila za tu vezu, kome još treba zet iz disfunkcionalne porodice, ali kako se Vesnica zaljubila (baš, baš zaljubila) prevagnula je na onu drugu „kad će venčanje“ stranu.

Vodio ju je svuda, njegove sestre su već znale, to je to, nijednu drugu nije tako. Sve je izgledalo kao da „samo što nije“. Ali neki čvor u Vesninom stomaku postao je sve čvršći, i ona je predosećala da nešto nije u redu, samo nije znala šta. Nije bio problematičan, nije pio, jedva da je palio, ponekad joj se u društvu činilo kao da je on devojka, a ne ona. Iza nafilovanih finih manira, duhovitih opaski i blage nadmenosti – ona ipak – nije poznavala Stevana, ne kakav je u stvari.

Samo se jednom napio, na svadbi kod njenog rođaka. Provela je tri sata ispred restorana tešeći ga i brišući mu suze. Pomalo joj ga je bilo žao, a malo više stid – šta će familija reći, kog je to dovela? A on je plakao kao u narodnoj pesmi – poput jesenje kiše. Samo je ponavljao: Misliš da sam zaslužio sve ovo, ovako? Izvini, Vesnice, izvini, nisi ti kriva.

I tako nekoliko puta.

Sutradan se pojavio jednako namirisan, ispeglan, sa zalizanim šiškama i buketom lala.

– Ti si moje proleće, oprosti ako sam ti bio dosadan.

Ponovo je izveo na toplu čokoladu, kupio njen omiljeni časopis i pitao da li će kod njegovih na ručak.

Nije mogla da ne pristane.

A onaj uplakani Stevan se sakrio negde (Vesni se često činilo da viri iz ormara u mračnom hodniku njegovog stana, da čuči negde u nasmejanom Stevanu, u njegovom staloženom licu dok srče supu) – izgledalo je kao da se nikad više neće ponovo pojaviti.

Nije da je mogla da ga pita. Ova današnja mladež to ne može da razume, ali tad nisi mogao tako iz čista mira nekog momka da pitaš: ej a što si ti onoliko plakao? Šta te muči? Ja sam čula da vas je otac ostavio kad si imao dve godine i otišao u Ameriku. Je l’ to tačno? Jesi li zaslužio šta?

Neka pitanja jednostavno ostanu zakopana ispod jezika kad si fino vaspitana devojka.

Al’ kad si fino vaspitana možeš i lako da nadrljaš baš zato što neka pitanja nisi postavila na vreme.

Canva.com

Vesnici je sve postalo mnogo jasnije kad je Stevan rekao da će ipak da ide u vojsku. Mesecima je odlagao, izbegavao i tražio načine „da je ne ostavi“, rekao je. Ali baš ta fraza zategla je onaj isti čvor u njenom stomaku.

– Pa ne ostavljaš me, vratićeš se, je l’ da? Pisaću ti. Pisaćeš mi.

– Da, piši mi, obavezno.

Nije tada razumela tu igru reči. Posle je bilo jasnije. Kad je pisala – a on nije odgovarao. Kad je čekala, a on se nije vratio.

Njegove su sestre nosile crninu godinu, majka je nikada nije skinula. Šuškalo se tih dana da je iz Amerike stigao jedan telegram, a posle i neki dolari. Za dostojnu sahranu ostavljenog sina.

Okolnosti u kojima je umro bile su nerazjašnjene, kao i u svakom ratu.

Vesnicu je više bolelo to što su nerazjašnjene okolnosti u kojima je živeo.

Niko je nije osuđivao što se posle udala. Godine su prošle i svi bi tužno odmahivali glavom, kao neka je bar Vesnica srećna, e a jadan Stevan. Uzdisali, pa zaboravili. Zaboravila bi i Vesna da nije u jednoj fioci čuvala pisma – sve one redove koje je pisala na običnom papiru, pa posle što sporije i urednije prepisivala da pošalje jednom mladiću što je plakao kao kiša u jesen i rekao da je ona njegovo proleće.

Sva njihova godišnja doba zagrlila je zima. Ona se te noći nije setila da kaže:

– Misliš da sam zaslužio sve ovo ovako?

– Nisi.