Sada mogu slobodno da kažem da niko nikad nije bio kao Ana. Sve moje prijateljice, cimerke i sestre su u nekom trenutku života odrasle a ostale deca, samo je Ana rasla iznutra i sazrevala, a delovala kao neko dete. Potrebna je posebna umetnost da se to postigne, pogotovo u današnje vreme. Ana je bila moja lekcija života.
Tanka je linija između bezazlenog i bolnog, naročito kad si u tridesetim i koprcaš se – a izgleda kao da tobož lagano plivaš. Moja Ana je umela da pleše po toj liniji tako da skoro nikad niko nije mogao prepoznati po kom taktu ona to igra i živi život. Drugome bi delovalo čudno, neodrživo, pa čak i nerealno, ali ona je bila jedna od onih osoba što zimi jedu sladoled i već u jesen oblače novogodišnje pidžame koje unose prazničnu atmosferu. Bukvalno, polovina oktobra, svi još pričaju o ispitnom roku i uslovu za upis, a Ana bira mekanu, plišanu i tako beskrajno veselu i šarenu pidžamu za spavanje i prosto ti ide na živce – jer možeš, kako je ugledaš da čuješ u glavi onu “Jingle bells, jingle bells”.
Ali što pišem o njoj u prošlom vremenu?
Prijatelje ne izgubiš, samo prijateljstva
Nažalost, bile su mi potrebne godine da shvatim da vreme ne leči sve, da je zapravo poprilično relativna kategorija i da ga ne treba “brkati” s ljubavlju. Da, volimo mi naše ljude, ali nekad to nije dovoljno. Reći će vam možda da danas nemaju vremena, pa će onda zaboraviti da čestitaju rođendan, zbog posla će odložiti kafu treći put uzastopce i tako unedogled. Ima bezbroj razloga i izgovora koji nam pomažu da se tešimo kada nekome nismo prioritet. Volimo se mi i dalje, ali se ne biramo – i to je tragedija svakog prijateljstva koje je “pušteno niz vodu” ili normalan tok života, sve zavisi iz kog se ugla gleda.
Za mene je prestanak druženja sa Anom značio ovo prvo, a za nju ovo drugo. I to je otprilike suština koja govori sve o našem odnosu. Ana je bila osoba koja ume da pusti. Ja sam bila ona što sve mora da kontroliše. Sad kad se ovako postavi – nije ni čudo što su nam se putevi razišli. Uglavnom, koliko god besmisleno zvučalo, Ana će uvek biti moja osoba, jer prijatelje ne gubiš, gubiš samo prijateljstva.
Niko nama ništa ne radi – mi na to “nešto” pristajemo
Kada se sve to dešavalo, naravno, nisam mogla da razumem. Bilo je teško napraviti iskorak iz tog kruga i sagledati objektivno situaciju – previše je bolelo prepoznati ISTI obrazac. Imam prijateljicu, delimo tajne, život, maštarije, putujemo i onda, čini se kao odjednom, iako znam da nije odjednom – desi se neka promena. Deluje skoro neprimetno, ali za mene, celoživotnog empatičnog detektora emocija svih ljudi iz okruženja – i te kako vidljivo. Počne kao zanemarljiva drugačija nijansa u tonu ili mimika – onde gde bi se ranije nasmejala ili me utešila, sad je hladna, uzdržana ili čak drsko čudna.
Je l’ sve u redu, pitala sam jednom. Što ne bi bilo u redu, dobila sam odgovor.
I onda prepoznatljiv scenario udaljavanja – posao, obaveze, umor, već zakazan trening/bioskop/kafa – uvek s nekim drugim ljudima koje ja “ne znam” i s kojima mi “ne bi bilo prijatno”. Kad pitam – otkad mi računamo ko ja koga koliko zvao? Zar mi nismo iznad toga? Kasnije sam shvatila: niko nama ništa ne radi, mi na to ponašanje pristajemo. Kad nas ne pozovu danima, kad ne pitaju kako smo prošli na ispitu, kad ne znaju jesmo li ozdravili, da li nas nešto tišti – i onda se posle nekoliko sedmica pojave, ozareni (ili smoreni) s pričom kako su u haosu, kako nemaju kapaciteta za druge ljude, knjige, dešavanja… i mi raširimo ruke. Jer to prijatelji rade. Prihvataju jedni druge. Samo, u toj i takvoj relaciji, neizbežno je da posle izvesnog vremena (onog što ipak postoji u kalendarima) previsoka cena koju platiš je to što izgubiš sebe ili (barem!) svoje samopoštovanje. I znate šta je najgore od svega – niko vam to nije tražio niti od vas očekivao!
Izgledaš odraslo, ali se ponašaš kao dete
Nije između Ane i mene došlo do loma, tiho smo se razišle u toj magli različitih prioriteta, obaveza i životnih ritmova. U nekim trenucima mi je toliko nedostajala da joj ispričam svoj dan ili da joj se požalim i pohvalim da mi je bilo naročito žao što se barem nismo posvađale. Zašto nemam neki konkretan razlog što nismo više u kontaktu osim onog što me nije izabrala? Detinjasto ili ne, tako sam se osećala tih prvih godina kad smo se slučajno susretale. Nije nikada bilo prilike za “suočavanje”, pa ni onu običnu kafu koja bi prerasla u razgovor, naš, stvaran i otvoren, gde bih mogla reći: hej, nedostaješ mi ili jesam li ja uradila nešto pogrešno?
I onda – kao što je to slučaj sa svim onim osećajima kojih se grčevito držimo – kad sam pustila, rasteretila se tog duševnog stiskavca, ruke i srce su mi ostali u žuljevima. Nisam ni imala želju da “ispravljam krive Drine”, niti da je sretnem. Usledile su i neke veće selidbe, promene posla i stanova.. Čestitala bih joj svaki drugi rođendan, ona bi se setila uvek neki dan kasnije, ali tako, orbitirale smo jedna oko druge, neprimetno i skoro neznatno.
“Izgledaš odraslo, ali se ponašaš kao dete”, rekla je moja terapeutkinja. “Ne možeš celog života da u svakom odnosu pokušavaš da nadoknadiš ono što nisi imala sa majkom…”
“U detinjstvu… Dobro, dokle ćemo i zašto ćemo uvek, uvek i uvek, sve što ispričam da selimo u detinjstvo i da povezujemo s mamom i tatom?! Pravo da ti kažem, već počinje da mi ide to na živce! Kakve veze ima moja mama, koja već pet godina nije živa, sa tim što najbolja drugarica nije došla na moju izložbu? ‘Ajde, molim te, objasni mi.”
“Nisam ja ovde da ti dajem savete i objašnjenja, već da ti postavljam pitanja.”
“Da, da, znam, svi odgovori su u meni. Magično! Može li nekad neko spolja da dođe i da kaže?”
“Šta da kaže?”
“Pa to…”
“Šta tačno?”
“Šta tačno? Šta tačno?! Pa tačno to da sam ljuta, ali ne zato što me nekog kog volim nije izabrao – znam, nema veze da li je to Ana ili mama ili bivši dečko – ne ni zato što nisam bila prioritet, što nisam uvažena i poštovana, već zato što sam na to pristala. Zato što… Svaki put kad sam na to pristala, ja nisam izabrala sebe. Eto.”
“Eto… Niko nama ništa ne radi, sećaš se?”
“Jeste, svi sve sami radimo, ali… kako onda prijateljstva opstaju? Koje veze stvarno mogu da traju?”
“One u kojima biraš i prihvataš sebe, jer samo tako možeš da prihvatiš i tu drugu osobu…”
“Lakše je malo da se ljutim.”
“Jeste, ali kraće ta “lakoća” traje… kao anestetik. Šta bi za tebe imalo duži efekat?”
“Da pustim, da budem svoja – onako kako moja Ana obuče prazničnu pidžamu u novembru ili peva na sav glas u kafani ili kaže kako je umorna i da će se javiti – i stvarno se javi kad odmori. Samo ne znam da li ja to umem… da li uopšte mogu?”
“Ako želiš, znaš…”
“Znam. Onda i mogu. Lekcija je naučena.”
“Jeste, sad je samo primeni.”
