Bila sam klinjo kada sam spakovala kofere i otišla na studij u Sarajevo. Mala soba na Bjelavama. Ulica strma, strmija od bilo kakvog životnog uspona, a meni, opet, najdraža.
Pogotovo nekako kad je prekrije snijeg, a ono mračak padne pa se polako penjem. Stanem. Okrenem se, a ono ispred mene „puklo“ Sarajevo. Svjetla. Miris zime. Decembar.
Znam da me gore čeka topla kuća drage tete Zine. Uvijek me sa predavanja dočekivala sa vrelom kafom i pokojom kockicom čokolade. Bez grožđica. Znala je da ih ne volim.
Tebe sam upoznala sasvim slučajno. Onako kako se i poznaju pravi ljudi i onako kako se dešavaju najljepše stvari – slučajno. Apsolvent na Elektrotehničkom fakultetu u Sarajevu.
Prkosno ponosan, ali insan. Pogleda vrelog. Kestenjastih očiju, duše čiste i ponekad prljavih šaka od unošenja tati uglja.
Vilsonovo, vjetar, sunce, mi i nama dosta. Žuta Tabija, Baščaršija, kafa, Ilidža, knjige, švercanje tramvajima, skriveni pogledi. Želje. Snovi. Tvoji poljupci su se tako znali zapetljati u moju kosu… Nikad ih nisam uspjela rasplesti. A kosu sam u ratu morala odsjeći.
– Dino, bojiš li se ti ovog svega?
– Ma jok, bona. Prestat će. To se ti, majke ti, bojiš?
– Ma ne bojim… Nego, teta Zina kaže da će…
– Ma joj Amina, znaš tetu Zinu… Sekira se vazda. Stalno zove preko Crvenog križa pa svašta čuje. Onda žene iz komšiluka…
– Ne znam… Malo se bojim, ali kad sam s tobom, onda je sve nekako u redu.
-Hej… prošaputao je uhvativši me nježno za bradu. Mi ćemo se uzeti. Na proljeće. Hoću da imaš ono cvijeće koje tako silno želiš i vjenčanicu. Da i tvoji mogu doći.
Stisnula bih mu šake i ničeg se nisam bojala. Kakvo bombardovanje, kakve opsade.
Pjevao mi je i molio me da samo slušam melodiju. To me spasilo da ne šiznem.
Bila sam sa tetom Zinom u nekom skloništu. Okupilo se nekoliko ljudi na Bjelavama i sakrilo u suteren. Ložilo se tu. Februar stisnuo.
– Amina! Aminaaaa!, zvala je Azra.
– Azra, ššš! Siđi, bona, dolje. Kaži?
-Amina…Dino…Aminaaaa.
– Šta, Dino? Šta je, draga Azra, sa Dinom?
Lomila je prste, a u meni se duša prelamala. Pucala. Dah se gubio.
– Poginuo… poginuo, Amina!
***
Prošlo je od tada dvadeset i devet godina. Sarajevo je moja rak rana. Moja. Boli i volim je, jer… to je moje. Sreća pa sama sebi mogu napisati recept za antidepresive.
On je tad bio moj antidepresiv. On me tada održao mentalno stabilnom. Danas se zahvaljujem svaki dan Bogu na uznapredovalosti medicine.
-Amina, zovem te da ti kažem da ću navratiti do Saraj'va. Pa sam kont'o da skoknem do tebe… Zovem te iz Hamburga.
– Šta je tebi, bolan, Nihade? Zoveš nakon dvadeset i kusur godina. Ne pitaš ni kako sam, šta radim, imam li muža, djecu…
– Upravu si. Izvini.
Tu, tu, tu… Zvuk poklopljene slušalice.
Šupak i šupljak! Vazda bio.
Nisam bila dobro. Prividno jesam. Radila sam kao ljekar u Vojnoj. Nisam imala ni muža, a ni ljubavnik mi nije trebao. To sam nešto uvijek kontala da je jeftino i da, ipak, sebi ne želim prijuštiti to.
Nisam imala ni djecu. Imala sam jedno tijelo bez ičeg živog u njemu, sem neizbrisive ljubavi prema Dini. I to je, eto, ta priča.
Amra Deliomerović – Skrobo
