Otac je vikao kako smo nezahvalni i šta mi to zamišljamo da smo bolji od njega i majke, pa ne možemo jedno veče, jednu glupu božićnu večeru zajedno da podelimo i provedemo. Kakvi smo to, i šta ima tamo, kod Jagodića, pa smo potrčali, brže bolje, na prvi poziv?
Brat i ja smo se, u stvari, svakog dana igrali “sa malim Jagodićima“, kako ih je otac zvao i nije nam bilo jasno zašto bi i taj Božić bio izuzetak.
– Božić je svečan dan, praznik – tako je govorila majka svaki put kao da to treba da ublaži očevu viku, ali nam nijednom nisu pokazali ništa svečano i sveto.
Kad sam bila mala, mislila sam da naša porodica nije bila kao druge. Sad kad premotam film, mogu komotno da se poigram Tolstojevim rečima i kažem: „sve disfunkcionalne porodice liče jedna na drugu“.
Tada sam verovala da svi ostali žive kao Jagodići, mirno, pristojno i nežno. Ana i Milena Jagodić su živele na drugom kraju ulice, bile su devojčice sa mašnicama u kosi i poderanim kolenima. Sećam se da se nikada nisu bunile kad ih roditelji pozovu da ručaju, da su uvek imale završen domaći i priču za laku noć. Čak i kada smo bili desetogodišnjaci njihova mama je izmišljala neke kratke priče dok spušta roletne i ljubi ih za laku noć.
Mislila sam – tako je sigurno svima iz mog odeljenja, idilično, kao sa reklame ili na filmu. Da se samo moji roditelji glože oko toga što nije plaćen račun za struju ili što je pasulj opet preslan. Da samo moja porodica liči na šašave Goluboviće iz „Srećnih ljudi“ – ali bez psa, babe i dede.
Međutim, izgleda da postoji taj tipičan balkanski šablon po kom su osamdesetih i devedesetih životarile porodice. Ne mogu da kažem „rasle“, jer su rasla samo deca i to do kalupa, pa ih onda roditelji, čim malo štrče, povuku nazad. Negde se potkrešu krila, negde se odrežu snovi, a najviše se radilo na „ljuljanju temelja“, tako da samopoštovanje i da hoćeš ne možeš da stekneš i izgradiš.
– Samo – šta? – pitao je jednom moj otac brata – Nauči, sinko, ti prvo šta je poštovanje! Malo više poštuj oca, a malo manje sebe i svoje glupave prohteve!
Nismo razumeli tada da se svaka reč utiskuje u srce i da otac to trasira svima nama putanju i crta mapu. U šezdesetoj se bunio: ne posećujete me uopšte, ja sam star, majka vam se već tri vikenda nada, nije sve u parama, majkoviću, imate i roditelje!
Za njega smo – iako smo bili odrasli ljudi od 30 i kusur godina – i dalje bili deca što ga ne poštuju dovoljno.
Deca koju on ne poštuje uopšte.
– Mihajlo, daj da odemo za Božić ove godine, nema smisla, stari su… – pokušala sam.
– Ko je star? Ima bolje nalaze krvi od mene, galami, ucenjuje me i vređa. Uostalom, već sam isplanirao skijanje.
– Kako možeš da ideš na skijanje, pa…
– Slušaj, Saro, ako želiš, idi. Ne mogu sebi da priređujem to ponovo.
Da nas neko sa strane sluša, rekao bi, nezahvalna deca, roditelji im dali sve, a oni ne mogu ni za Božić da ih obiđu. Ali to je bilo daleko od istine, daleko od svega što zapravo jeste.
Mihajlo je bio sin koji ih je razočarao jer je rekao da neće da se vrati posle diplomiranja kući.
– Za koga smo mi ovoliku kuću gradili? Zar pod stare dane sami da ostanemo?
Ja sam bila ćerka koja ih je razočarala jer još nije rodila unučiće.
– Kad misliš da rodiš? Posle će biti sve teže! Zar unuke da ne dočekamo?! Jagodićima puno dvorište dece, kad dođu, pa se okupe! Lepota!
Šta god da smo radili, njima smo radili. Svaki ispit koji sam pala, svaki otkaz koji je Mihajlo dao, svako putovanje kao „nepotrebni trošak“, bili smo njihova deca i to je to – isti oni zbunjeni Mihajlo i Sara koji pokunjeno gledaju u pod dok otac viče: ne može kod Jagodića za Božić!
– A da probaš da razgovaraš sa njima, ili bar sa majkom? – ovako me je jednom poprilično naivno posavetovao jedan momak kog sam mnogo volela.
– Šta da razgovaram?
– Pa ne znam, da im kažeš to, da ih voliš, ali da ovog vikenda ne možeš da dođeš, da imamo planove, da…
– Ti očigledno ne poznaješ moje roditelje – nisam mu dozvolila da završi – Mama bi odmah dobila migrenu, a otac bi me pozvao posle dva sata da mi prebacuje i ne bih imala drugog izbora nego da se spakujem i odem da me vide.
– Da odeš da te vide? A da oni dođu da vide tebe?
Ne razumeš ti to, sećam se da sam rekla, ali i meni samoj nije bilo jasno. Posejao je kao seme to malo pitanje: „a da oni dođu da vide tebe“ i ono je godinama bilo duboko pokopano, dok jednog dana nije samo proklijalo. Izbilo na površinu bez stida i prkosa. Nisam bila kao Mihajlo da kažem: briga me je. Ali nisam više bila ni ista Sara, koja se iako joj se celo biće buni, pakuje, presložnjava sve svoje obaveze i priroritete i odlazi kod roditelja – jer tako treba, jer im duguje.
– Mama i tata, mislila sam da ovog Božića dođete vi kod mene u Beograd.
– Mama, tata, a kako bi bilo da ovog Božića dođete vi kod mene?
– Tata i mama, pozivam vas da dođete kod mene na božićni ručak.
Vežbala sam celog dana tu rečenicu-poziv, to razmahivanje krilima. Imala sam 34 godine, posao, a i dalje sam bila ona mala Sara koja strepi i očekuje da joj kažu: marš u sobu. Zato je i bilo toliko teško. Nisu mogli da nas sagledaju kao odrasle, jer smo se mi i dalje ponašali kao deca. Duša ti se otima, znaš da nešto škripi, al’ „osećaš da im duguješ“, pa pogneš glavu.
– Dobro jutro, mama. Šta radite? Hoću da vas iznenadim za Božić. Ne, ne dolazim, dolazite vi kod mene, spremam tvoju sarmu. Znam da je to „tvoja sarma zato što je ti spremaš, mama“. Znam, da, da… Već sam sve pripremila i organizovala, samo treba da dođete. Kako da dođete? Pa s osmehom.
S druge strane žice, majka je govorila:
– Dobro jutro, sine. Evo, tata i ja tu. Dolaziš ipak za Božić? Saro, zove se moja sarma zato što je ja spremam. Što bi ti to radila, evo ja sam naručila… Kako da dođemo? Stari smo mi…
– Za osmeh niste stari. – rekla sam u slušalicu.
