Dete koje sebe pretrpava obavezama nije ambiciozno dete, već dete koje misli da ljubav i poštovanje moraju i u detinjstvu da zasluže i da ne pripadaju svoj deci.
Od strahova i neprijatnih osećanja beže u obaveze. Ne mogu da budu slobodni dugo i bez redovne potvrde svoje vrednosti. Oni to zovu “ja želim”, a roditelji “on/ona voli”, a mi najčešće “funkcionalna anksioznost”.
Radoholičari vole da rade. Ali to nije baš samo tako. Da li vole da rade ili im je teško da budu slobodni i sami sa sobom, pa se ni na moru ne opuštaju nego na 40 stepeni moraju nešto da rade i svemu daju “smisao”?
Isto je i kod dece.
Samo radoholičar voli status i pare. Da bi se dokazivao.
A dete petice i medalje. Takođe da bi se dokazivalo.
A ko ima jaku potrebu da se dokazuje drugima?
Onaj ko ne vidi svoju unutrašnju vrednost.
I tako…
Ajde neka vam bude da dete “voli” više od dve aktivnosti mimo škole, ali bar me poslušajte pa mu svaki dan recite da biste ga isto voleli i cenili i vi i vršnjaci i rodbina i bez 50 radnih sati nedeljno i uz dvojku umesto medalje. Opustite ih malo. Ako smete.
A neka bude da posle više od 15 godina ja ne znam zašto deca imaju pojačanu potrebu da se porede.
Već vidim neke kako komentarisu u sebi: “Jeste treba ceo dan da uličari i gleda telefon”.
Ne. Ne treba ništa ceo dan. Ni da odmara, ni da uličari,, ni da gleda telefon, ali ni da uči i ispunjava zadatke. Nego sve po malo i bar potpuno 3 slobodna popodneva nedeljno da ima cela porodica.
Ovako, spremate uslužnog odraslog, a ne srećnog, večito zauzetog i napetog perfekcionistu… Ali ok.
Piše: Snežana Golić, pedagog
Preuzeto: detinjarije.com
