Iz arsenala ružnih sećanja, Nadi je bilo najteže kada izroni ona uspomena na oktobarski sumrak kad je imala 11 godina.
(i na neki čudan način uvek se sa treperavim bolom istoj toj večeri vraćala)
– Kako misliš nisi mogla da se odbraniš? – pitala je Mara – Nećeš tad na odmor i gotovo! Kako mogu kolege da te nagovore uopšte da iskoristiš slobodne dane kad ti ne odgovara?
– Moraš, Nado, da naučiš da postaviš granice, znaš? To je jako bitno, dušo. – dodala je Sonja.
– Dabome, ljudi ne znaju da stanu, ali to je uglavnom zato što idu dokle ih pustiš. Nema više pristojnosti, nema uljudnosti, jednostavno – drugi i ne znaju da su nepristojni i neuljudni, jer ti nikad ništa i ne kažeš! Shvataš?! – poentirala je Jelica.
***
Mara, Sonja i Jelica – tri sestre, Mojre, suđenice, dobre vile iz bajke – moje tetke. Uvek spremne na bedemu mog detinjstva i mladosti da ukore, izgrde, odbrane i ohrabre, ali najviše stave u zaštitu svog brata, a mog oca. Svetog u svom odsustvu Miomira.
Moj otac, kog sam jako kratko mogla zvati tatom, negde tu do 6. rođendana otprilike, nikad nije bio naročito prisutan. Pa i u onim momentima kada se činilo da je tu, da sa svima nama razgovara, smeje se i sedi, Miomir Stošić bio je, ono što današnji psiholozi tako važno ističu, sve samo ne MINDFULNESS.
Bez pravog i stvarnog fokusa za trenutak, živeo je nekako pored nas, a tu prvenstveno mislim na sebe, njegovo treće žensko dete kom je tako ponizno i sujeverno dao ime NADA – nadajući se da će četvrto dete ipak biti muško.
(Četvtog deteta nikako nije bilo. Sa mnom ili mojim imenom kao da svaka nada ugasila. Majka je imala tri pobačaja u naredne dve godine i nije planirala da od sina naslednika odustane iako je lekar upozorio da još jedna trudnoća može biti pogubna po život.
Odustajanje se desilo nekako slučajno, kada se prekinula nit, neka sinapsa u mozgu mog oca – pogubna po život – kad je pao na kolovoz u jedan oktobarski sumrak pokošen – moždanim udarom ili kamionom, nikome nije bilo jasno).
Pošla sam u školu kao siroče. Odjednom nisam imala tatu, a svud su pitali za „ime oca“. Ta izjava-pitanje: „Ime oca?“ treperila je kao pokvareno neonsko svetlo reklame na lokalnoj prodavnici:
U Domu zdravlja na sistematskom pregledu.
U školi na testiranju kod pedagoga.
Na usnama moje majke dok popunjava čitkim rukopisom moju đačku knjižicu.
Tako je tata postao ime oca. Otac. A ja ona-mala-Nada-što-nema-oca.
Svi su to znali, pa me nisu dirali. Ali to odsustvo Miomira Stošića, imeoca, stajalo je kao turobni oblak nad mojim malenim životom. Pored tog oblaka bio je još jedan, na momente još turobniji – ženski oblak. Zajednica mojih žena: majka, dve sestre i tri tetke. I ja.
Sedam veličanstvenih.
Ali u tom magičnom, srećnom broju 7 malo šta je zaista bilo čudesno. Uvek sam bila ona najmlađa na koju svi paze i koju niko zapravo i ne vidi. Nada mnom su lebdele samo preteće lekcije koje niko nije imao vremena da mi objasni:
– Svet je strašno mesto, ne možeš da veruješ nikome.
– Svi muškarci su isti, samo bi da iskoriste devojku.
– Niko neće da zaštiti ženu, tegliš kao konj i na poslu i kod kuće.
– Obrni, okreni, ne valjaš šta god da uradiš! A što?! Samo zato što si žensko!
– Slušaj šta ti se kaže.
– Budi dobra, Nado.
Pa još deset sličnih, i opet kao džem koji nožem razvlačiš po palačinki – lepljivo malo upozorenje: budi dobra, Nado.
Ništa mi nije bilo jasno u toj sprezi dobrote, poštenja i uvek kažnjene žene zato što je žena. Ali sam bila dete, pa sam mislila – to je samo za velike. Devojčice treba da budu poslušne i dobre. To je isto kao da si dobro.
U jedan oktobarski sumrak, pet godina pošto je tata umro, a umesto njega se „rodio“ imeoca, vraćala sam se sa treninga. Ja „budi – dobra – Nado“ devojčica, umotana u tanki šal, sa teškim rancem na leđima. Na uglu ulice stajao je čovek i na trenutak pomislila sam – evo, to je tata.
Ta mala izdajnička misao (jer što bih pomislila „tata“, što bih mu se nadala posle toliko vremena kad imam „ime oca“ i majku, i sestre i tetke, nezahvalnica?!), ta misao – sečivo za srce, odjednom je blesnula na svetlu ulične lampe. U rukama čoveka jednako jako blesnuo je nož.
– Mala, hoćeš jabuku? – pita i vadi iz džepa jabuku.
Budi dobra, Nado.
Neću jabuku, hoću da budem dobra, reči stoje u grlu.
Budi dobra, Nado.
– Tebe pitam, hoćeš? – zakorači prema meni – Slatka je.
Budi dobra, Nado.
– Kao ti što si slatka.
Neću da budem dobra.
Zatrčim se iz sve snage, vidim svetlo na prozoru svoje sobe, to sestre sigurno pišu domaći, osetim kako me patike iz ranca udaraju jako u kičmeni stub, a onda još jači bol – rez na levoj šaci.
– Stani, bre! Šta misliš ti?! Znam gde živiš, mala! Znam gde živiš! Stani!
Neću da budem dobra. Trčim, ne stajem, lupam kapijom iz sve snage, laje me komšijski pas – mene ili čoveka s nožem i jabukom, ne znam – ja sam već stigla do stepenica, čujem kako tetke gledaju „Slagalicu“.
Na ruci nekom nestvarnom brzinom, rana se pretvorila u ogrebotinu već. (Da li me je uopšte posekao, pitaću se godinama kasnije svaki put kad ovo sećanje ispliva. Da nisam izmislila?)
– Nado, stigla si? Kako je bilo na treningu?
Budi dobra, Nado.
– Dobro.
***
– O kakvim granicama pričate vas tri, je li? Gde ste pokupile te nove psihoterapeutske fazone, a? Počele ste mnogo da mi visite na Instagramu! – smeje se Nada.
– Hej, budi dobra, Nado! – kažu tetke uglas.
