Otkad je sveta i Interneta čovek se bori za svoj glas. Da iskaže svoje mišljenje. Da pokaže svoj stav. Argumentovan ili neosnovan. Samo da kaže ili napiše: JA MISLIM! Pa da se svi puše!
Odavno sam prestala da želim da budem u pravu po svaku cenu. Zapravo, gotovo više da to ne želim ni za džabe. Zato što ljudi pogrešno tumače onu „svako ima pravo na svoje mišljenje“. Uglavnom, kad to kažemo mi svom stavu dajemo prednost, a da tuđe mišljenje i ne razmotrimo. Na primer:
– Moj omiljeni film je „Društvo mrtvih pesnika“. Eto takav nastavnik želim da budem!
– Stvarno? Meni je to taaaaako dosadan film!
– Stvarno? Nije dosadan, dirljiv je, poučan…
– Okej, svako ima pravo na svoje mišljenje!
Kraj dikusije.
Nema tu više prostora za objašnjavanja, konstruktivnu raspravu ili razmenu mišljenja. Naizgled, posle tog tako benignog izraza „svako ima pravo na svoje mišljenje“ – svako ima pravo na svoje mišljenje. Samo što to nije tako. Svako može da zadrži svoje mišljenje, ali je moj stav pravi. Dakle, to je dosadan film.
Zapravo, to i jeste normalno – neslaganje dva prijatelja, dve sestre, dva poznanika, nastavnika i učenika, majke i ćerke, oca i sina, brata i sestre. Kada različito mislimo, onda različito i govorimo, učimo od onog drugog. Nije tu bitno ko je u pravu. Bitno je da proširimo vidike. Čak i onda kad se drugoj strani čini da „krivo mislimo“ i da to moramo ispraviti po svaku cenu.
Ali.
Onda se pojavio Internet. Odjednom, javlja se potreba i onih koji te ne poznaju da kažu nešto o tebi i tvom „pogrešnom mišljenju“. Pogledajte bilo koji video na Jutjubu i komentare. Pogledajte fotografije na Fejsbuk stranicama koje prati više od 10.000 ljudi. Nemoguće je da će se oko svega složiti. ALI. Zar je neophodno da se veb rasprava sa potpunim strancem pretvori u „Sabrane psovke i uvrede sa Balkana“?
Taj novi trend „JA MISLIM, JA SAM U PRAVU, A TI SI GLUP!“ (velika slova i znak uzvika, naravno), razvio na našim prostorima munjevitom brzinom. Komentarišemo sve – nečiji glas, nečiju odeću, nečije telo, nečiji blog, nečiju ljubav, nečiju decu, nečije postupke. Najinteresantnije je to kako ne umemo da izrazimo svoj PRAVI STAV bez vređanja. Na društvenim mrežama nam je sve sa filterom osim jezika. Tamo se vode celi verbalni ratovi.
Pitam se, u svetu potpunih (veb) stranaca, različitih mogućnosti i mišljenja, u svetu u kom su dozvoljene sve slobode za koje smo se borili, zašto umesto upotrebe uvek biramo da zloupotrebimo svoj jezik?
Da vam kažem, od svih reči na ovom svetu meni su omiljene one lepe. To je moje mišljenje. Sama sam ga smislila. Nije važno ako nisam u pravu, ja sam zadovoljna. Tako ja shvatam slobodu govora.
(I zamislite, nikog nisam uvredila!)
