Zvala sam je i pitala kada mogu da dođem. Uspevala sam još uvek da držim suze na vrhu grla, ali znala sam da je pitanje trenutka kada će ta brana da popusti. Trebala mi je pomoć. Odmah.
Rekla mi je da mogu doći za sat vremena.
Nije prošao ni pun sat stajala sam pred njenim vratima i zvonila. Otvorila je brzo, sačekala me sa širokim osmehom i rekla: “Izvini, baš su mi stigle neke cipele pa ih isprobavam.” Pogledala sam ka podu i videla da nosi dve različite cipele. Na jednoj nozi je obula novu, a na drugoj je još uvek bila stara cipela. “Bože, sve su žene nestrpljive kada je nova obuća u pitanju, pa čak i psihoterapeutkinje,” pomislila sam i podigla pogled, a onda se susrela sa njenim očima. Rekla je tiho, gotovo stidljivo: “Hej, pa srećan ti rođendan.”
Jedna potpuno nežna i dobronamerna rečenica učinila je da se brana u meni sruši. Za tren su sve one skupljene suze potekle, a sa njima tuga, očaj, bes, strah, stid… Ona je sedela prekoputa i vodila me kroz taj preplavljujući talas. I dalje je bila u različitim cipelama. Nije smela da me pusti ni tren. Nije bilo vremena za preobuvanje. Morala sam osetiti sve, a biti pri tome bezbedna. Ona je bila moj vodič kroz tu mećavu.
Prevela me ona sa jednog kraja na drugi. Padala sam. Dizala me. Na momente me čak i nosila… A sve to u različitim cipelama.
Izvor: Instagram/Bojana Nešić
