Ove prve mora da su strašno oštećene, kad ih niko neće, a ove druge su u lovu na muško i treba ih se čuvati (ili čuvati svoje muškarce od njih).
Imati muškarca – dečka, partnera, muža – postignuće je koje nadilazi svaki drugi uspeh u životu žene.
I jedino je model povezanosti sa muškarcem malo uznapredovao kroz vekove, jer više nije bitno da li ste sa njim u zakonskoj vezi, vanbračnoj zajednici, dugoj vezi, važno da imate muško uz sebe, jer vam to osigurava vrednost.
View this post on Instagram
I najgore je što to ne misle samo vaše komšinice i koleginice, već i vaša baka i majka, a najveće su šanse da i vi sami to mislite, koliko god se bunili protiv instaliranih programa.
Nije lako boriti se protiv onog što vekovima nasleđujemo, a možda nije ni moguće boriti se, jer u borbi se može i pobediti i izgubiti. Ovo je koncept koji nadilazi borbu i tiče se razumevanja, prihvatanja i transformacije drevnog uverenja, koje nosimo u svom ćelijskom zapisu.
Društvo vam ne priznaje veličinu ako ste sami – ne može da prestane da vas gleda sa podozrenjem, ili da se pita šta vam fali, ili da vas sažaljeva, jer mora da ste usamljeni i osećate se osuđeno i otuđeno i teško vama u starosti.
Kao da je imati muškarca uverenje o vašem kvalitetu, kao i kvalitetu vašeg života, na kome sitnim slovima piše da nećete dirati tuđe muškarce, jer ćete verovatno biti suviše zauzeti čuvanjem svog. I kao da je garancija da će vam taj muškarac potrajati do kraja života.
Ali, možda su muškarci tako dragoceni baš zato što su prolazni, potrošni i što ne možeš da računaš na njih. Otkad je sveta i veka, muškarci su sistematski istrebljivani u ratovima koje su sami pokretali i vodili, dok su se žene trudile da izrađaju što više muške dece, kako bi nadoknadile gubitke i obezbedile popunjavanje redova.
Žene rađaju vladare, a vladari padaju u atentatima. Žene rađaju vojnike, a vojnici ginu u ratovima. Naši sinovi su gorivo koje održava u pogonu najčudovišnijeg demona čovečanstva – demona moći i trijumfa. I mi smo saučesnice u zločinu, jer verujemo da je igra prestola jedina koju vredi igrati.
Jer volimo da budemo kraljice majke, kraljice supruge, kraljice koje će vladati u odsustvu muškaraca koji su otišli da ratuju i neizvesno je da će se ikada vratiti, ali možda će nam obezbediti pobedu i presto, čak i ako se ne vrate.
I tako je imati muškarca imperativ koji dolazi iz dubokih, mračnih i krvlju natopljenih slojeva nasleđa, koje se taloži na ovoj izmučenoj planetu, otkad postojimo. Muškarac produžava lozu, njegovi sinovi prenose njegovo prezime na svoje sinove i to je odjek moći i trijumfa, čak i kada uz to nasleđe ne ide nikakvo bogatstvo (ni materijalno, ni duhovno) već samo muka, beda, lenjost, porok, propast, ili ponos stare slave od koje je ostalo samo ogorčenje.
Imati muškarca znači imati potencijal za rađanje sinova. A ako omanemo u toj misiji (ako rađamo ćerke, one mogu roditi sinove) i ostanemo bez dece, barem nismo same – pred drugima, zaštićene smo samim prisustvom muškarca u svom životu, a sva filozofija i psihologija o tome kako je svako sam, naročito u najtežim trenucima, ili kako je najgore biti usamljen u partnerskom odnosu, odvija se u privatnosti naših disfunkcionalnih porodica i depresivnih duša.
View this post on Instagram
Niko vas neće ostaviti na miru, ako ste sami. Žaliće vam se na svoje partnere, na njihovu nepouzdanost, emocionalnu distanciranost, neverstvo, a onda će vas u sledećoj rečenici pitati kad ćete najzad da nađete nekog i da se skrasite.
Da živite kao sav normalan svet. Jer imati muškarca je članska karta kluba normalnog ženskog sveta. A za nalaženje sebe i srećnu vezu sa svojim sopstvom nećete dobiti člansku kartu – taj klub je alternativa normalnosti i izaziva podozrenje, baš kao i samoća.
Zato sve što ste uradile za sebe, sve što ste postigle, u čemu ste pronašle sebe i iskazale se, ostaje da lebdi u vazduhu, ako nemate muškarca da daje težinu vašem životu. Muškarci su tegovi u životu žene. Bukvalno i figurativno.
Ne želite da nosite tegove, okove, kamenje oko vrata? Pa šta vi mislite, šta je život? Letenje? Možda biste i uživale u lakoći, rasterećenosti, samostalnosti, da ne postoji koncept „straha od letenja“ i „nepodnošljive lakoće postojanja“ koji su nam u svojoj genijalnosti darovali Erika Džong i Milan Kundera.
Lakoća se ne da podneti, jer ne mora ni da se podnosi. Kad su stvari teške i kad ih podnosite, onda znate da su stvarne – doprinose gravitaciji i drže vas na zemlji.
I sabijaju vas u nju. To je ljudska sudbina. Čo’ek nije ’tica. Ali žena možda jeste. Ako odbije da saučestvuje u zločinu. Sme li ona to?
Preuzeto sa: wannabemagazine.com
