Kada je u pitanju privrženost nekoj aktivnosti, oko toga se ne treba zamarati i shvatati preozbiljno – mala deca nemaju naviku i potrebu da imaju neki kontinuitet kao odrasli, ali to je nešto što se kroz razgovor uči.
Nakon što dete krene u vrtić, prirodno je da roditelji razmišljaju i o drugim aktivnostima u koje bi moglo da bude uključeno. Naglasak je na socijalizaciji, negovanju zdravih navika, ali da li je zaista nužno da dete koje još nije pošlo u školu ide više puta nedeljno na treninge?
Čija se tu potreba zadovoljava? Detetova za druženjem ili je ovo prilika za roditelje da probaju da ispune svoje nedosanjane snove?
– Taj uzrast od treće godine do sedme nekako je presudan za igru. Tu nema mesta nekom ozbiljnijem pristupu sportu. Naravno, ono od čega treba krenuti jesu detetova interesovanja i potrebe, sklonosti koje ono ispoljava, to je ono osnovno.
Sve to treba da proizađe iz odnosa roditelja i deteta, opservacijom deteta, osluškivanjem, praćenjem. Dakle, nikako iz neke naše ideje da je nešto dobro za naše dete. To treba da bude potkrepljeno objektivnom opservacijom – počinje Jelena Krstić Anđelković, dečiji psiholog, psihoterapeut za Ona.rs.
Nužno je pratiti ponašanje deteta od prvog treninga
Jelena preporučuje atletiku kao osnovu svega, gde se veštine razvijaju kroz igru, trčanje, vežbice, da bi se kasnije to nadogradilo sa polaskom u osnovnu školu.
Jednom kada dete upišete na neku aktivnost, nužno je da pratite kako se ponaša. Još nakon prvog probnog časa važno je ispratiti detetovo ponašanje i sve ono što ukazuje na to da li mu se ili ne sviđa trener, da li ima neku odbojnost ili želi ponovo da ode.
Deca su jako iskrena, pogotovu oni najmlađi i reći će vam jasno sa “da” ili “ne” ili će to ispoljiti kroz neku reakciju, dok će oni stariji možda i da okolišaju da izraze svoje mišljenje da vas ne bi razočarali na neki način.
– Najbitnije je da to nije po roditeljskoj zamisli, iz roditeljske ideje i da je to samo uporište nekoj našoj ideji da je to dobro po njih. Svakako ih treba stimulisati, ali na način koji nije školski pristup, da tako kažem, već predstaviti to kao igricu, zabavnu aktivnost, kao što to i rade njihovi instruktori.
Kada je u pitanju privrženost nekoj aktivnosti, oko toga se ne treba zamarati i shvatati preozbiljno – mala deca nemaju naviku i potrebu da imaju neki kontinuitet kao odrasli, ali to je nešto što se kroz razgovor uči.
– Važno je prepoznati da li je u pitanju neka vrsta izbegavanja treninga ili je u pitanju neko trenutno stanje deteta. Svakako, do sedme godine jedini sport po meni je neka atletika koja njima može da se prilagodi ili neki sport koji se praktikuje kroz igru. Kada je u pitanju umetnost, zadatak kao roditelja i jeste da ga usmeravamo u tom pravcu i ohrabrujemo da iskaže talenat, ali prava mera je nešto što je najbitnije – napominje psiholog.
Treninzi ne zamenjuju kontakt roditelja i deteta
U svom radu Jelena se susreće sa roditeljima koji forsiraju decu i sa decom koja su preforsirana, koja pohađaju previše aktivnosti, ne svojom voljom.
– Kada je dete preoterećeno aktivnostima, ti dodatni treninzi zapravo zamenjuju kontakt roditelja i deteta. Ako je to naša ideja i zamena za hranljiv odnos koji treba da imamo sa svojim detetom ,onda je to potpuno pogrešno.
Preambicioznost ima negativne aspekte, kaže Jelena i dodaje da može jako loše uticati na dete i razvijanje zdravih obrazaca ponašanja.
– Pre svega, naš sistem i društvo u kome odrastamo jesu takvi, podstiče se takmičenje i rivalitet. Tražimo greške, tražimo boljeg ili onog goreg, rangiramo se. Ne osluškujemo potrebe deteta, na primer – da li ga više zanima matematika, srpski ili pak biologija.
Mi jurimo da budemo bolji, najbolji, a ne negujemo zajedništvo, koje zapravo kroz sport treba i da se stekne i istakne. Bitno i jeste imati osećaj i volju za takmičenjem, ali mi nemamo tu vrstu zajedništva u školicama gde ćemo zajedno da rastemo, zajedno da se pomažemo, da nalazimo rešenja. Mi samo tražimo greške kod dece, a ne proveravamo usputno da li ih i dalje nešto interesuje ili koja su njihova očekivanja.
Tako se rađa nezdrav rivalitet.
– Dete može da ima to nešto u sebi, ali se to zapravo rađa iz odnosa gde roditelj reaguje na uspeh. Kada je dete uspešno – tada je i viđeno. To je posve pogrešan model i tako dobijamo jednu narcističku geeneraciju, gde mislimo da vredimo samo ako nešto znamo i umemo. Tada smo viđeni i dobro se osećamo. A kada izgubimo, mislimo da ne vredimo.
Zajedništvo je cilj svega
Ponovo dolazimo do zaključka da imperativ mora biti mentalno zdravlje. I u školi, i u roditeljstvu i tokom vanškolskih aktivnosti.
– Samo tako se razvija dete koje je stabilno, koje će da pomogne drugome. Jednostavno – zdravo dete.
Nijedan detetov uspeh i postignuća ne mogu da poprave druge probleme, pa i ne čudi zabrinjavajuća statistika mladih koji sebi oduzimaju život, a na šta se Jelena Krstić Anđelković osvrnula dajući jasnu poruku.
– Moramo da se trgnemo ciljeva i modela koji su ustaljeni u našem društvu – biti uspešan – dok se na sve drugo zaboravlja – kaže Jelena.
Poenta školica, hobija, treninga i razvijanja umetničkih talenata jeste zajedništvo – dete treba da nauči da gubi, da nauči da čestita pobedniku, to su jako važne veštine. Mnogo važnije nego sama pobeda.
