Ko o čemu – baba o kolačima.
U svojoj okolini sam poznata po tome da “ne znam primati komplimente na račun fizičkog izgleda” što ja smatram apsolutno netačnim. Ne da ne znam primati komplimente nego ih smatram apsolutno besmislenima, na stranu to što se kose sa svim ovim “moramo biti zadovoljne sobom” sranjima koje nam serviraju.
Dakle.
Sa jedne strane imamo forsiranje priče kako treba dobro da se osjećamo u svojoj koži, kako treba da budemo lijepe i njegovane ZBOG SEBE ne zbog drugih, žena ili, gluho bilo, muškaraca, a sa druge strane imamo – Instagram.
Treba, treba, treba.
Zbog sebe.
Ali, ako nisi to što mi mislimo da treba ZBOG TEBE, spremi se na osudu. Jer šta ti znaš kad se ti tačno dobro osjećaš u sopstvenoj koži.
I sad se ja pitam, ako si ti, takva kakva jesi danas, obučena, našminkana ili ne, sebi super, što tu sliku sebe provučeš kroz još pet filtera i okačiš na Instagram da bi ti i drugi rekli da si super? Pogledaj se u ogledalo i zalijepi si stiker srca na njemu, nacrtaj samoj sebi olovkom za usne emotikon vatrice, ako ti je BAŠ toliko bitno.
Zašto ja smatram da je komentarisanje tuđeg izgleda u bilo kom kontekstu besmisleno?
Ako sam ja ujutro izašla napolje u toj i toj suknji, sa takvom frizurom i bez truna šminke, ja sam se pogledala u ogledalo, klimnula sebi glavom, potapšala se po ramenu i izašla napolje u bijeli svijet.
Koja je poenta da dođeš ti, da ti, da mi kažeš da mi ta suknja ne stoji baš najbolje?
Da li ja treba da se oblačim po kriterijumima ljudi koji će me vidjeti tog dana?
Da li ja svakog jutra, svim svojim kontaktima u imeniku treba da pošaljem prijedlog mog autfita za taj dan pa ako većina odobri tek onda mogu napolje?
Da li mišljenje drugih ljudi treba da mi bude važnije od sopstvenog?
I manite me priče “iz najbolje namjere” ja u tome što mi neko kaže da treba ponovo da budem plava, treba češće da se šminkam, ili da imam višak kilograma ne vidim ni TRUN dobre namjere. Ni TRUN.
Ako sam nesigurna u sebe i svoj izgled i ne osjećam se dobro zbog tih pet kilograma viška (dobro, 7) tvoj komentar će mi pokvariti dan, ali vjerovatno neće biti okidač da ne pojedem još jedno parče zeljanice koju sam sama razvijala i koja je kao duuuša, jer ja treba samoj sebi da budem okidač. Kontaš?
Ako sam pak samouvjerena i sa tim viškom, opet me boli uvo šta si mi rekao, jer sam ja sebi TOP. Kontaš?
Ako ćeš ti imati satisfakciju što si meni rekao da sam lijepa, drago mi je zbog tebe. Ako ćeš se osjećati bolje što si mi rekao da nisam, to ti, druže, vidi sa psihologom.
Meni kad neko udijeli kompliment, a desi se povremeno, ja nemam potrebu da kažem hvala, jer to što sam ja tebi lijepa u određenom trenutku ili su ti lijepe moje patike, ima veze sa tvojim ličnim doživljajem i tvojim (ne)ukusom, ne zahvaljujem se ni kad ljudi kažu da im se sviđa ista serija koja se sviđa meni, niti se vrijeđam kad mi kažu da je Stoja trash (dobro, možda malo, jer Stoja je institucija). Zahvalim se kad mi neko kaže da mi kosa lijepo izgleda i to u ime svoje Sane, jer ni sa tim ja nemam ništa. Zahvalim se kad neko pohvali nešto u šta sam uložila trud, znanje, vrijeme… Doduše neki se baš potrude oko sopstvenog izgleda.
Možda je u tome caka?
Napravili ste to da nas je stid kad nam se vidi koja sijeda, jer ispada da ne vodimo računa, a možda nemamo kad ni sa čim otići na nove pramenove.
Napravili ste to da je nepristojno imati bore, ČAK i mrštilice.
Napravili ste to da nam djevojčice od 13 godina snimaju svoju “dnevnu rutinu njege kože” na tiktokovima i full našminkane odlaze u školu.
Napravili ste to da ja ujutro kad krenem šetati psa gledam da li mi se čarape u koje ću upasati pidžamu dezenom i bojom slažu sa istom.
Napravili ste to da vas smatraju manje vrijednima ako ne ispunjavate njihove kriterijume njegovanosti i dobrog izgleda.
Pa ko će to sve postići, da li ste normalni? Pitam ja vas.
Vodite računa o sebi do granice da ne udovoljavate nametnutim normama tabloida i društvenih mreža. I stvarno, ako je vama dobro boli vas patka i za kritike i komplimente.
