Prošlo je 20 godina od kako se u javnosti pojavio snimak Severina – jahta.
Odmah da kažem da je jedino što sam od toga videla bila fotografija na naslovnici Kurira dok sam kupovala cigarete na kiosku. Takođe nisam odgledala snimak Suzane Mančić, Đorđa Miketića i ako je bio još neki, ne sećam se.
Prosto odbijam to da gledam, ne interesuje me i nikako ne menja moje mišljenje o ljudima učesnicima, šta pa imam da mislim o njima, ono – neću da pevušim Severininu pesmu, jebala se.
Dvadeset godina visokomoralna javnost ne može Severini da oprosti što je lepa, zgodna, uspešna i, jebote, što se jebala. I to na jahti, nedostupnom snu većini sirotinje raje. I još ako je uživala, to mu dođe teži zločin nego da je nekoga ubila.
Ovih dana, tokom onoga što svaku majku lomi i ruši joj svet, isti visokomoralni su izvukli onaj snimak sa jahte, kao šala, šega, komika, a u stvari šta – pokazali da misle da nije ni dostojna da bude majka.
Postoji jedna teška muka – ljudi misle da je moral ono što se nije videlo, a da je nemoral ono što se videlo. Ti, čiji su nemorali dobro skriveni, su najglasniji kad treba da prozovu i obeleže druge. Zna se ko prvi baca kamen.
Što ovo pišem. Doživljavam lično. Nisam Severina, nisam opštejavno poznata, ali sam prošla društvenu Golgotu zato što sam rodila dete, a nisam se udala. Mogla bih roman da napišem o tome šta mi se pripisivalo, a pripisivale su mi isključivo i samo žene. Prednjačile su “drugarice”.
Nijedna od njih mi danas nije drugarica. Bilo mi je potrebno vreme da odbolujem, ali odbolovala sam. Ali se nikada nisam pomirila sa ljudskim licemerjem, o kome i čemu god da se radi. Isto kao ni sa zlobom. Ne mora biti usmerena ka meni.
Svako ima pravo da ljaga nekoga ko ga je slagalo, prevario ga, ukrao mu, dalekobilo ubio mu nekoga.
Ali ljagati nekoga ko ima život koji njegov život ne dotiče i ne remeti, pa to je takva sramota.
Veća je sramota gledati tuđe snimke, nego ono što su ljudi radili dok su se snimali ili dok su ih snimali.
Sem ako ovi visokomoralni nisu ušli u brak nevini i imali seks samo onoliko puta koliko dece imaju, a ostatak vremena idu u crkvu da uvere boga da će pred njega stići a da nijednu njegovu zapovest nisu prekršili.
Piše: Naša omiljena Mahlat <3
