Bilo je strašno. Rođendan za deset dana. 27. Otac koji priča o specijalizaciji, kako kasnim, kako nije trenutak da se udajem, kako moram da rešim karijeru, već jednom. Dejan koji priča kako sam mu sve dalja i dalja, kako ne razume šta bih više da čekam i da smo zajedno već pet godina. Očajnički mi je trebao odmor – od svih i svega.
Šta radiš to, Jelena?
– Tebi je jasno da ne možeš doveka da bežiš? – Sonja je bila kao i uvek oštra.
– Od čega da bežim?
– Pa ne znam, Jeko, ali ovo je treći dan odmora koji provodiš zatvorena u sobi na telefonu. Šta radiš to? Mesecima si pričala kako ti treba odmor, kako moraš nekud da odeš i onda… Samo ležiš tu.
– I ležanje je odmor. – u meni je proradila kontra. Bilo mi je više dosta.
Dejan je ponovo bio ljubomoran i koliko god mi to išlo na živce, mogla sam da razumem – jer je imao pravo. Verovatno bih i ja pomislila da ima drugu ili da mu se neko dopada da je nezainteresovan kao ja sada. Istina je bila da nisam imala energije – ni za njega, ni za posao, ni za učenje, ni za šta.
– Je l’ možeš, molim te, da spustiš taj telefon? – Sonja nije zvučala kao da me moli. – Skroluješ satima, uvek si na telefonu, a na moju poruku nisi odgovorila dva dana. Da li si svesna koliko se loše ponašaš?
– Da sam znala da ćeš da mi držiš predavanje, ne bih te zvala na kafu.
– Upravo se o tome radi, Jelena. Zvala si me na kafu i šta radiš? Gledaš u mobilni! Šta ti je?
Šta mi je? Šta mi je? Smučilo mi se od tog pitanja. Ništa mi nije, samo me svi ostavite na miru, htela sam da zaurlam.
– Nemam volje. – sestri sam mogla to da kažem. – Stvarno nemam volje.
– Za šta?
– Ni za šta. Za sve. Samo mi je muka. Možda sam povukla na mamu.
Samo da odradim život
Znala sam da će me ščepati neizdrž kad tad, jer nisam ništa radila da meni bude lepo i dobro. Samo odradim smenu, odradim seks, odradim kafu s koleginicom, odradim telefonski razgovor s majkom, “odrađujem” život. Volela bih da postoji neki otrežnjujući momenat, da me je trgla Dejanova pretnja da će me ostaviti ako se ne odlučim već jednom šta ću, ako se ne promenim. Da me je pomerila tatina opomena da ću ispustiti šansu za “karijeru života” ako ove zime ne krenem na specijalizaciju.
Ali ja zaista nisam želela da se probudim.
Bilo je kao da sam usred mraka u nekoj čudno tihoj oluji.
Mali crv se migoljio u mom stomaku i govorio: “Znaš da nije u redu što misliš kako je svima lako. I tebi je lako. Pa kad je lako što je ovako komplikovano? Nešto nije dobro. Šta? Koga briga! Važno je samo da se ne opustiš.” I tako sam ja slušala tog crva koji se hranio beskrajnim tumaranjem hodnicima Instagrama. Hiljadu sačuvanih recepata, hiljadu skrinšotovanih haljina, označenih knjiga koje treba pročitati, mesta koje treba posetiti – koja MORAM posetiti PRE NEGO ŠTO UMREM.
Ma ‘ajde, kao da smo svi stvoreni da na Islandu gledamo gejzire i da se divimo žutom pesku Sahare!
A šta te raduje, Jelena?
– Šta ti sad to znači, možda sam povukla na mamu? Ne vadi se na genetiku. Uostalom, i naša mama je uvek bila takva jer ništa nije radila za sebe. – Sonja me je bocnula još dublje. Pravo na ono mesto. Znala sam, uslediće neko važno pitanje posle kog više neću moći da se pravim blesava.
– Možda bi bilo dobro kada bi sada odgovorila sebi na jedno prosto pitanje: šta te raduje, Jelena?
– Evo je, sestra par excellence! Pored tebe mi psihoterapeut ne treba!
– Slušaj, ovamo, neću da ti trubim tu kako treba da se trgneš, probudiš, kako imaš srećnu vezu, da si lepa, pametna i zdrava. Sve ti to znaš i zato se još gore osećaš kad si ovako tužna i bez volje. Neću da te guram dublje u tu rupu zajedno za grižom savesti. Što bih?! Umesto toga, evo, još prostijeg pitanja. Kad si poslednji put pravila kolaže?
– Kolaže? One kao u srednjoj?
– Baš te.
Da vam kažem, ko ima sestru, ima svetionik u oluji.
Jer se prvo zaista pojavila iskra. Kao, možda mi se čini. A onda je od same pomisli na pravljenje kolaža, seckanje novina, lepljenje sličica i slova i uredno dopisivanje reči – sve zasvetlelo. Sonja je videla to u mojim očima.
– Odavno, a?
Ako sam nešto volela to je da se igram. Pravljenje kolaža je bilo tako tinejdžerska, kul stvar. Moje drugarice su tada mislile kako sam mnogo kreativna i posebna, a ja sam to doživljavala kao produžetak detinjstva. Kao neku produženu slobodu, vreme rezervisano samo za mene. Igrala sam se i dok sam studirala, svaki veći ispit (a na medicini su svi veliki!) ispratila je neka kompilacija i maštarija na papiru. Onda sam otkrila štampanje stikera! U štampariji su mi printali sve što sam htela, mat, sjajne, tehnikom zlatotisk – svaku ideju sam mogla da pretočim u delo.
Ne znam kad ni zašto sam odustala od te igre.
Nije život samo “moram”, ima malo i onog “želim”
Nisam sačekala da padne noć. Popela sam se na potkrovlje da nađem kutiju sa isečcima iz novina, trakama i preostalim stikerima. Do kraja odmora imala sam još sedam dana. Sonja me je odlično poznavala.
– Slušaj, mali, nemoj sad da se zatvoriš u sobu sa kolažima. Ne gledaj me tako. Znam, potrebno ti je, ali eto: resetuj se, poigraj se i sutra popodne već – napolje!
– Sad zvučiš tako roditeljski! – nasmejala sam se.
– Pa i ne baš kao naša dva roditelja. Tata bi ti rekao da ti je bolje da se prihvatiš knjige, a mama pegle! A ja ti kažem da se prihvatiš SEBE. To ti je najveći posao, znaš? Nije život samo “moram”, ima malo i onog “želim”.
Šta sam vam rekla? Ko ima sestru ima svetionik u oluji.
