Verujem da je odrastanje u domu sa roditeljima koji se vole i cene ključno za njihov razvoj. Zbog toga, muža stavljam na prvo mesto.
Jedva mesec dana nakon što smo se muž i ja venčali, test za trudnoću pokazao je pozitivan rezultat.
Nakon osam i po meseci braka, dok smo još pokušavali da se naviknemo na uloge muža i žene, postali smo tata i mama. Ne kažem da naš sin nije bio u planu – oboje smo nestrpljivo proželjkivali decu – ali ipak, postati supruga i majka u istoj godini prilično je krupan zalogaj.
Prva godina roditeljstva bila je i najteža godina našeg braka do sada, kao i godina u kojoj sam naučila veoma važnu lekciju: muž mi uvek mora biti ispred dece.
Nemojte me pogrešno shvatiti; volim decu i sve bih učinila za njih. Ali muža volim više.
Kada to kažem svojim prijateljicama koje imaju decu, obično se šokiraju i zgroze. Naposletku, to je kršenje zlatnog pravila materinstva, koje kaže da biti dobar roditelj znači žrtvovati sve za dobrobit svoje dece.
Zanemariti svoje potrebe zarad njihovih praktično je obavezno. Žao mi je, ali ja to ne prihvatam.
Za neke, ideja da deca budu na drugom mestu je apsurdna. Kada smo na sajtu YourTango anketirali stručnjake, polovina njih je smatrala da ženama muževi treba da budu važniji nego deca. Možete zamisliti kakvi su bili komentari.
Potpuno ih razumem. Nema sumnje da je veza između majke i deteta neraskidiva. Međutim, svoju vezu sa mužem vidim kao nešto što je na korist celoj porodici. Stavljajući njegove potrebe na prvo mesto, umanjujem šanse za razvod; time povećavam šansu svoje dece da odrastaju uz oba roditelja.
Čvrsto verujem da zdrava veza između nas predstavlja temelj njihovih budućih veza. Smatram da smo muž i ja prvi primer dobrog braka na koji će se ugledati. Gledajući nas, deca uče kako da u budućnosti tretiraju svoje partnere, kao i kako partneri treba da tretiraju njih.
Verujem da je odrastanje u domu sa roditeljima koji se vole i cene ključno za njihov razvoj. Zbog toga, muža stavljam na prvo mesto,
Malo je prilika kada ćete decu zateći da spavaju u našem krevetu. Ako možemo da priuštimo samo jedno putovanje godišnje, odlazimo sami, i nimalo nas ne grize savest kada se oslanjamo na pomoć familije kako bismo mogli da izađemo i pričamo o bilo čemu drugom, samo ne o deci.
Za nekoliko godina, naši sin i ćerka napustiće naš dom, i kada se to desi, želim da proslavim uspešno obavljen roditeljski posao sa svojim voljenim – a ne da sedim u mukloj tišini sa osobom koja je za mene postala stranac zbog toga što smo se godinama udaljavali jedno od drugog.
Prevela: Jovana Papan
