Deca moraju sama da osete da zavise od sebe, a ne da im mi govorimo šta moraju.
Ja sam svoju decu vodio, kad god smo imali vremena, na planinu Taru. I to često bez mame. Išla je i ona s nama, ali smo nekad išli i sami. Zašto?
Pa zato što mama hoće da ih zaštiti, to je njen instinkt.
I često pričam tu priču. Bilo je to za 1. maj, dani su bili topli, ali noću je temperatura umela da padne i ispod nule. Smešteni smo bili u brvnari bez struje i vode. Dan lep, popodne, oni se igraju, a ja im kažem da treba da donesu vodu sa izvora i grančice za potpalu. Oni odu donesu malo vode i nekoliko grančica jer nemaju vremena, žure da se igraju.
Padne veče, njima hladno i kažu mi ‘Tata, založi vatru.’ ‘Pa ne mogu, nemam sitne grane za potpalu, a sad je mrak u šumi i ne možemo da donesemo.’ Naravno, imali su ćebad, pa su se pokrili. Posle toga su tražili vodu. Pitao sam ih da li su doneli sa izvora. Jesmo, kažu. Pa gde je?
Popili. Ja sam, naravno ostavio malo vode.
Sutra nisam morao ništa da kažem.
Doneli su deset flaša vode sa izvora i grančica za potpalu da imamo za mesec dana.
Deca moraju sama da osete da zavise od sebe, a ne da im mi govorimo šta moraju.
Posao roditelja je upravo da ih dovedu u situaciju, ne da budu smrznuti i žedni, ali da dobiju svoju važnu lekciju,“ ispričao je Rajović.sa strane, ali tek da imaju po par gutljaja.
