Svakome treba jedna Branka u životu! Odmah ću da vam kažem, ako ovakvu ženu niste sreli, eto vam prilika da takva žena postanete!
Moja tetka Branka vam je ispala iz filma – savršena kombinacija holivudske naive osamdesetih i naučne fantastike 21. veka. Uvek „u hajpu“, ali nekom hipi hajpu – spolja mirna i nasmejana, iznutra sva u bojama – čovek bi rekao nikad ništa loše nije doživela. To je bila njena strategija, njen način da živi – svaki je događaj birala za doživljaj i nije, kao što danas mladi kažu, pravila kompromise i nagodbe. Moralo je uvek da prevagne na njenu – vedriju stranu.
Stoga nisam bila iznenađena kad mi je telefonom, kao da se to podrazumeva, javila da slavi život, da ne može da čeka rođendan (Marija, pa svake godine se pada u zimu?!) i da ovog leta pravi žurku. Rekla je, žurku, da. Moja tetka Branka, pedesetdvogodišnjakinja.
Događaj za pamćenje – i svi ste pozvani!
Ne događa se baš svaki dan da vas usred radne nedelje pozovu i kažu: e, imam da častim, sledeće subote slavim život!
„Marija, dušo, ‘ajde što se tvoja majka začudila, ali ti da mi se čudiš, nisam se tome nadala!“
„Dobro, tetka, zatekla si me, nisam očekivala da… Još kažeš, imaš da častiš. Pomislila sam da si kupila nov auto ili…“
„Nov auto?! Slušaj ti nju! Evo ti, imam da častim što sam živa, što radim, što smo svi zdravi, želim da se okupimo i to je to! Biće to događaj za pamćenje i svi ste pozvani!“
Nije se šalila. Iste nedelje sam saznala da je to planirala odavno, da se odlučila za organizovanje događaja uz pomoć Evento tima, tako da sebe stvarno nagradi i sve prepusti profesionalcima. Ukratko mi je objasnila da se agencija pobrinula za sve – i za prostor, opremu, ketering, da može ako želi da ih angažuje i da joj štampaju pozivnice, majice,postere, da joj pomognu oko spiska gostiju, rasporeda sedenja.
„Hoću i ja jednom da uživam!“, rekla je jedina osoba za koju sam mogla da tvrdim da ume da živi i uživa u životu.
Čemu služi ovo slavlje?
Naravno, prašina se digla u celoj familiji. I među pozvanima i među nepozvanima. Šta sad Branka opet izvodi? Treba li nešto za tu proslavu da joj se kupi? A za teču Veljka? Je l’ to zajedničko slavlje ili samo njeno? Da neko nije, daleko bilo, bolestan? Bilo je i zluradih komentara: ne znaju šta će od besa (a i bogme i para!), pa sad tu nama nešto! To su oni sa Zapada, jeste, sve najgore tradicije preuzimamo! (Iako su i tetka Branka i teča Veljko ceo život radili i stvarali u Srbiji i bili možda i ispod proseka finansijskog i „veći siromasi“ od ovih što su se prvo za novčanike hvatali!)
Pobednica nedelje bila je, nažalost, moja majka, koja je jedno popodne došla umorna s posla, sela na fotelju i duboko uzdahnula:
„Čemu služi ovo slavlje sad?“
„Na šta misliš, mama?“, pitala sam, iako sam znala na šta misli. Iz nje je pokuljala lavina:
„Ceo život s njom neke kerefeke! I sad se, molim te, lepo, gospođa dosetila da slavi život! A šta mi radimo? Kao samo živimo, samo životarimo, je li?“
„Šta nije u redu, mama?“
„Sve je u redu, šta nije u redu?! Nego tvoja tetka! Kakav je sad ovo način? Niti joj je rođendan, niti im je godišnjica braka! Što se stavlja na trošak?“
„Dobro, mama, ako želi, ne vidim šta je tu loše da…“
„Ne vidiš, ne vidiš, a kako, molim te, ne vidiš?! Znaš šta mi je rekla? Dobro je imati 50 godina! Ej, dobro“ Šta je tu dobro?! Otkad znam za sebe podržavam je u svim glupostima, ali ovo sad je… Ne znam pa prevršilo svaku meru, eto!“
Kroz deset minuta, moja je majka plakala ribajući šerpu u kuhinji i nije dala da joj priđem. „Nekad će ti biti jasno.“
„Nekad“ se dogodilo na tetka Brankinoj proslavi.
Neću ništa da propustim više!
Tetka je zaista dala svoj maksimum. „Ništa ja to nisam, sve je organizator rešio, ja sam samo rekla šta hoću!“
A htela je:
- stare fotografije na svakom stolu
- retro kutijice s bombonama iz njenog i maminog detinjstva
- žvazbuka žvake
- stare Tik tak časopise i Mikijeve zabavnike
- ukrasne salvete
- tortu šuškavac
- polaroid fotoaparate
- muzičku plejlistu iz njene i teča Veljkove mladosti
- pun restoran najdražih ljudi
„Meni je danas lako i lepo kad vas vidim! Toliko sam srećna, a posebno jer mi nije rođendan, nema nekog zvaničnog povoda za okupljanje, a šta ćete svečanije od života samog! Neću da propustim ništa više! Znam da su mnogi iznenađeni, ali gledajte to s vedrije strane!“ – čekala sam, evo je, večita vedra Brankina strana – „Mogli su da vam jave da sam, daleko bilo, umrla, da me strefio šlog ili neka treća muka! Je l’ biste došli na sahranu? Došli biste! Je l’ biste jeli? Jeli biste? Možda biste plakali? Evo sad možete da se smejete! A možemo i da plačemo kad vidimo ove slike i koliko smo mladi! Al’ što bismo? Pa nije nam prošao život, još teče! To je dovoljan razlog da slavimo, zar ne?“
Gledala sam mamu kako se pod bujicom tetkinih reči sve više povija, ugiba i kao guši. Odjednom, izgledalo je kao da će istrčati iz restorana zajedno sa rečima „mogli su da vam jave da sam, daleko bilo, umrla“, ali se suzdržala. Videla sam jasno kako se njena duša raskrilatila, kako joj se oči šire najpre od užasa, a onda od olakšanja kad čuje reči: pa nije nam prošao život, još teče.
I tad mi je postalo jasno – nije tetka slavila samo svoj život, ona nas je sve drmusala za ramena i budila. Zato je sve prepustila agenciji da organizuje, da bi mogla da uživa, da upija, da cveta. Proslava je stvarno bila događaj za pamćenje – mnogi su izašli iz dekorisane sale sa lepim utiscima o muzici, hrani, puni nostalgičnih i mekanih sećanja. Ja sam bila jedna od tri žene koje su sa smeškom pratile svu tu radost i slavljenje života – druge dve su bile najveće carice života što poznajem: moja tetka Branka i moja majka.
Nije prošao život, još teče. Dovoljan razlog za slavlje.
