Na svaku devojčicu koja još nije svesna da ima polni organ, a još manje je svesna polnih razlika, pa slučajno krene rukom ka svom polnom organu koji u njenoj glavi ima isti status kao nos ili uvo ima da vrisnu da je to sramota.
Ako ih izbezumljeno pogleda, nastaviće da arlauču da je mala bezboraznica koja nema stida i sramote, a usudi li se da pita – Što, bre? – objasniće joj da fine i pristojne devojčice to ne pitaju i da ne treba da zna ništa sem da je to dole, što ima izmedju nogu, sramota.
Devojčice tako nastavljaju da rastu sa osećajem da su se rodile kao čudovišta sa nečim što uopšte nije trebalo da imaju.
Dečak istog usrasta krene rukom prema svom polnom organu i svi, ama baš svi, od majke do dede, ushićeno vrisnu i kažu – Pokaži, sine, šta imaš u gaćama! Ovaj odma’ svlači gaće, pokazuje šta ima, pokušava instiktivno da ga razvuče još koji santimetar i nastavlja da raste sa osećajem da samo on ima nešto u gaćama.
Dok ne ode u vojsku ili počne nešto da trenira, uglavnom dok ne stigne do kolektivnog muškog tuširanja kad ukapira da su ga svi zajebavali i da ima i većih od njegovog.
Penis kroz odrastanje u muškoj glavi, uz pomoć rodbine, dobija odlike mitskog bića s dve glave, neuništivog i nepobedivog. Dobija nadimke koji treba da dočaraju da se radi o neuninštivom, nepobedivom, nikad viđenom stvorenju od kad je sveta i veka.
Vagina kroz odrastanje postaje stidnica što valjda do kraja života treba da me opominje da treba da se stidim što je imam. Ja iskreno, pojma nisam imala da imam stidnicu sve dok ne počeh da čitam koje sve bolesti mogu da mi je spopadnu ako o njoj ne budem vodila računa, svaki ginekolog koga su pozvali da nešto prozbori o vagini je pričao o stidnici.
Dakle, ja imam stidnicu i što se mene tiče, ako moram zbog nje da se stidim, mogla sam baš bez nje i da se rodim. Koji će mi đavo ako moram da crvenim kad god pomislim da je imam.
Dakle, ja nemam vaginu nego imam stidnicu. Vaginu mogu da imam samo kod ginekologa i to ako je malo prosvećen.
Ovo je deo iz mog blog posta koji sam pisala davne 2009. godine.
Malopre pročitam da je profesorka Zlata Đurđević (živa bila) s Katedre za kazneno procesno pravo Sveučilišta u Zagrebu uputila pre nekoliko meseci otvoreno pismo pravobraniteljkama za ravnopravnost polova i decu kao i pravobraniteljki za ljudska prava zbog polne diskriminacije djevojčica u udžbenicima za osnovnu školu kojim traži da se reč stidnica izbaci iz udžbenika i zameni rečju vulva, stidna kost izrazom preponska kost, stidne usne zamene vulvinim usnama, sve u svemu da izbace stid iz naših gaća.
