Kad je moja ćerka bila još u vrtiću, imala je tad možda četiri godine, njena vaspitačica mi je jednom prilikom rekla da je malo drska. „Ume pomalo da pretera, to vam kažem čisto da imate na umu i da obratite pažnju.“
Ljubazno sam joj odgovorila: „Da, obratiću pažnju.“
Znala sam šta to što mi je rekla znači. Znači da ne ćuti kad je neko nepravedan, da kaže ono što misli i da se zauzima za sebe. A takvu je decu, razumem, mnogo teže čuvati u grupi.
Ali, ja sam odavno odlučila. Neću odgajati dete po merama društva. Neću odgajati ono „fino i poslušno“ dete.
Jer, ja sam ta koja je uvek bila fina i poslušna. Uvek sa svim peticama, bez zamerki. Ja sam ona koja je uvek gledala da udovolji ljudima. Ali moja ćerka nije i neće biti takva.
Dok ja odmeravam svaku reč, ona je bez dlake na jeziku.
Dok se ja trudim da budem diplomata uvek, ona je jednostavno iskrena.
Godine sam provela učeći kako da se zauzmem za sebe, kako da ne ćutim kad su drugi prema meni nepravedni. Kako da se ne izvinjavam zbog nečega što ja jesam. Kako da se ne vraćam posle svake diskusije na to jesam li rekla nešto pogrešno, jesam li nekog možda naljutila.
Provela sam mnogo vremena pokušavajući da odbacim ustaljene obrasce koje vučem od malena i ponašanja koja sam usvojila kao uslovni refleks — da se smeškam, budem slatka, da se slažem sa drugarima, nastavnicima, kolegama, šefovima. Da naučim da ne moram da idem u korak sa kulturom koja uči žene da njihova vrednost zavisi od toga kako ih drugi vide
Za svoju ćerku to NE ŽELIM.
Moja ćerka se ne boji da kaže ono što misli. Glasna je. Ne cenzuriše svoje misli. I ma koliko društvo pokušavalo da me uveri da bi trebalo da je menjam, ja to neću.
Da li će morati da poštuje ljude oko sebe? Da! Da li ću je uvek učiti da bude ljubazna prema drugima? Apsolutno. Da li će morati da bude fina i nasmejana i kad joj do toga nije? Ne baš.
Jer ideja „finog i dobrog deteta“ ide mnogo dalje od „Molim, hvala i izvolite.“
Za devojčice i žene, biti fin znači i činiti da se ljudi uz tebe uvek osećaju prijatno. To postižemo tako što se smešimo i kad smo ljute ili nam se jednostavno ne smeje. Tako što smo prijateljski raspoložene i kad smo uznemirene, tako što tuđe potrebe i ugodnost stavljamo ispred svojih, tako što govorimo mirno i tiho i onda kad u sebi vrištimo, tako što smo neprimetne i onda kad su nam želje i ideje velike. I na još sto drugih načina koje je naše društvo izmislilo da nam nametne kao one kojima ćemo se pokazati kao dobre i fine.
E pa, ne. Ja ne odgajam dobro i fino dete. Odgajam čoveka.
Pesnikinju. Naučnicu. Možda dizajnerku. Pokretača promena. A od kad je znam – pravdoljupca u duši.
Glasnu, snažnu devojčicu koja se nikad ne boji da pogleda u oči.
I neću je terati da se transformiše u neku drugu osobu, samo da bi ugodila drugima. Neću je učiti da su tuđe potrebe važnije od njenih.
Kad mi odgovara, neću joj reći da je drska i bezobrazna. Naučiću je da ne poseže za visokim tonom već za argumentima.
A kad mi neko drugi kaže da je pomalo svojeglava, reći ću mu „Hvala, trudimo se.“
Zato, mojoj glasnoj, snažnoj devojčici – znam da svet očekuje od tebe da budeš nešto drugo. Odrašćeš susrećući se na svakom koraku sa pokušajima drugih da te stave u nekakav kalup fine i poslušne devojke. Sa pokušajima da ti kažu kako treba da sediš, da govoriš, da se oblačiš, da jedeš, da dišeš.
I to je pomalo zastrašujuće. Postojati u svetu koji ti govori da takav kakav si – ne valjaš. Iako nikom nisi naudio.
Ali znaš šta je, ovom društvu i svetu zastrašujuće? Ti! Ti, mila moja, i milioni devojčica poput tebe koje će umeti da se za sebe zauzmu, promenićete svet.
I jedva čekam to da vidim.
Autor: Diana Spalding, pedijatrijska sestra
Prevela: A. Cvjetić
Izvor: Motherly
