Zašto tvoje kofere ne nosi neko muško? Ko će ti pomoći oko lanca na biciklu? Ko ti kreči stan? Da je Anja dobila dinar svaki put kad bi joj postavili neko od ovih pitanja – pa, obogatila bi se!
Njene su drugarice ponekad zazirale od nje. Gde to ide? Žensko pa samo povezuje akumulator? Čisti odvod na sudoperi? Šrafi policu iz Ikee? Kad god bi se uhvatila za šrafciger, čekić ili klešta, čula bi očev glas: evo je, moja Anja, za sve je majka rodila!
Ko još poklanja alat za rođendan?
Kad je napunila 16 godina (a to je bio poslednji rođendan koji je slavila sa tatom), za poklon je dobila haljinu od majke i set alata od oca. Baba po majci je tri dana frktala (kao i svaka tašta, smejao se tata) što se ženskom detetu poklanjaju takve stvari. Videćete vi posle, neće moći da se uda. Nemoj da bijete glavu što ne zna da skuva ništa. Zna se ko treba nameštaj da šrafi i kola da popravlja!
Nije to poklon koji je Anja mogla da pokaže drugaricama i da očekuje oduševljenje. Njima je podmetala dugačku belu haljinu od tila, sa višnjama na tregerima i na pojasu. Umetnost ženstvenosti po ukusu uvek romantične majke. A kutiju sa alatom je čuvala kao najveće blago i koristila u svakoj prilici, a najviše sa ocem u radionici.
To je bio samo početak. Vremenom je popunjavala kolekciju (tata je zvao: majstorska kolekcija), pa je tako prvo što je potražila kad je otišla na studije gde se prodaju alati u Beogradu. Prvo bi na internetu guglala sve karakteristike – gde može povoljno da se nađe pribor za rad, koji je alat kvalitetan, a onda bi poručivala. Od stipendije, najpre, a posle i od plate – to su joj bila najdraža ulaganja.
Dopusti da ti pomognem, Anja, ne moraš sama
Nije to nešto što je mogla bilo kome da objasni, ali Anja je stvarno uživala da popravlja stvari. Mnogo je lakše da ponovo prorade predmeti nego ljudi. Shvatila je na teži način, kad tatino srce ipak nije moglo da kuca, uprkos svim lekovima i stentovima. Uprkos želji. Majka se prelomila kao suva grančica na pola. Anja je preuzela na sebe sav onaj posao koji je znala da radi. I muški i ženski. U stvari, u njenoj glavi je to nekako uvek bilo: tatin i mamin posao, bez te podele na muško i žensko. A pošto nema više tate, a mame kao da nema, neko je morao da završava sve obaveze.
Da spremi prženice i zameni sijalicu.
Da usisa kuću i zašrafi policu u kupatilu.
Da opegla haljine i zakuca ogradu.
– Dopusti da ti pomognem, Anja, ne moraš sama – rekao je ujak, ali za nju je to bilo kao neko svetogrđe. Da joj se pomogne, a ona ume. Za sve je rodila majka.
Pa je tako, svuda i sve radila sama.
Kako ćeš tako kroz život s alatom pod miškom?
Babe, tetke i strine, drugarice, koleginice, kume – sve te silne žene koje je Anja na svom putu sretala – nisu jednostavno razumele. Pa baš zato što nemaš tatu, rekla joj je jedna drugarica, baš zato treba da nađeš nekog dečka, nekog ko će da ti pomogne, da te odmeni.
Anja je znala da ne postoje reči kojima može da završi taj razgovor osim: žurim, čujemo se.
Jer je zaista imala puno posla renovirajući stari stan svojih roditelja, dovoljno zrela da ne mora da sluša kako treba da se provodi, mlada je i zašto ne pođe na bazen.
“To ti je muška energija, Anja“, rekla joj je koleginica s posla. „To kad MORAŠ TI da popraviš, TI da pozoveš majstora, TI da krečiš, TI sve da nadgledaš, TI da držiš stvari pod kontrolom. U redu je, sposobna si, razumem, ali nekad nije loše ni da se nešto i drugima prepusti.“
„Kojim drugima?“, naivno je upitala. „Pa nema nikog drugog.“
„Postoje majstori i postoje poslovi koje žena jednostavno ne treba da radi.“
„Ko to kaže? I ako nešto umem sama, zašto da platim?“
„Pa zato što stvarno treba da platiš nekog da ti okreči stan.“
„Pre ću tim novcem da sipam gorivo do mora.“
„Ne razumeš me.“
„Ne razumeš ti mene, ali hajde da se razumemo da se ne razumemo, važi?“
Kako da objasni da njoj ništa nije teško? Da je ponosna što je sposobna? Što je sve naučila od tate? Što barata alatom bolje nego većina muškaraca koje poznaje? Kako da kaže da joj svaki put kad nešto popravi dođe onaj tatin glas: za sve je rodila majka! Pa kao da je tu. Kao da svaka sijalica koju zameni, svaka kutija koju zakuca ili kabl koji izoluje i ponovo iskoristi – spona sa njim. Da joj je jedino moguće kroz život sada s alatom pod miškom?
Kako da objasni da je to njena staza – da bude žena koja ume, radi sebe same i radi njega koga nema?
Muškarci su bili ponekad gori od žena u svom neverovanju da ona ipak može nešto da popravi. Neki su bili navalentni i uporni da umesto nje nešto urade, drugi nisu odolevali da se podsmehnu ili da je čak uvrede. Njoj je sve bilo smešno.
„Daj ti meni samo alat koji mi treba i završićemo to.“, znala je da kaže. U dvadesetim bi to bilo čak i za dozom nadmenosti, pogotovo u studentskim domovima gde su momci bili kao da imaju dve leve ruke.
„Ti tako sitna? Da izgletuješ sobu? Anja, hoćeš da se kladimo?“
I tako je dobila opkladu.
Samo je njoj bilo je jasno – sve su dobijene opklade ništa naspram onog tatinog: za sve je rodila majka!
