Ima kod nas toga, čeka se, čeka dete kao što ozebao čeka sunce. Ogreje, pa se zaboravi. Ne da deda da se zaboravi!
Stalno sam slušala od drugarica koje su već postale majke o „mukama i nevoljama“ koje te u novoj porodici snađu. Te svekar ovo, te svekrva ono, pa roditelji, pa kad pritisnu s pričom o deci. Čovek bi pomislio, nema sreće u tom braku i roditeljstvu. A onda mi je došla Saša – prijateljica koju znam više od pola života, a koju, eto, bez obzira koliko bliske srcem bile, viđam jednom u tri godine. Takvi nam prioriteti il’ horoskop, zar ne? E pa Sašina priča je jedna drugačija priča, onakva kakvu svi priželjkujemo. Priča od pravog zlata.
Ne trošim se, ulažem
Saša je oduvek bila otvoreno srca i osmeha. Znate takve devojčice i devojke, kad uđu u sobu kao da sunce uđe u sobu? Saša je bila kao sa druge planete, dok su koleginice s faksa ogovarale i kafenisale, ona me je uvek pozivala u neobične šetnje – do Kalemegdana, ali u cik cak dorćolskim ulicama da komentarišemo arhitekturu i kupimo žvake na trafici. Od nje sam prvi put čula za svoj 23. rođendan rečenicu: ne trošim se, ulažem.
Kao poslušno dete iz radničke porodice uvek bih na dobijeni poklon izgovarala onu čuvenu: nije trebalo da se trošiš. Odgovori s druge strane su bili, kao što znate, varijacija na temu: nije to ništa. Međutim, kad je Saša donela monografiju o Radetu Draincu upakovanu u celofan sa jednostavnom mašnicom i poljubila me u obraz – „nije trebalo da se trošiš“ je iskočilo po automatizmu iz mojih usta, a srce… Srce je skakalo od radosti! Knjigu sam gledala mesecima u izlogu knjižare, za mene je bila pravo blago koje ne mogu da imam i slagala sam moju Saš, eto jedini put, kad sam rekla to „nije trebalo“.
Saša je tada onako mudra neskladno sa svojim godinama izgovorila: Ne trošim se, ulažem. Ovo je za naše prijateljstvo. Posle mi je bilo lako da je razumem tamo gde su drugi videli nejasnoće. Ona je jednostavno razmišljala na drugačiji način, na sunčani način.
Kako je to kad rodiš zlato?
S godinama sam se mnogo zbiližila sa celom Sašinom porodicom i omiljeno mi je bilo da njene roditelje pitam: kako je to kad rodiš zlato? Oni bi se smejali i šalili, pa sam dugo nakon tih nedeljnih ručkova i kratkih susreta razmišljala o tome jesu li vanzemaljci onako zaljubljeni u život i sve one vrednsoti o kojima sam maštala u svojoj porodici.
No, kao što biva, pa vreme prođe, a obaveze se nižu, sa poslovima u različitim gradovima, Saša i ja smo se nekako sve ređe sretale. Uprkos tome, uvek mi je dolazila nekako baš kad treba da me obasja i promeni način na koji gledam svet.
„Mali, dolazim ovog vikenda sa Matijom!“ – ovako je glasila kratka poruka i ja sam, zatrpana poslom i mašinerijom svakodnevice pomislila kako će kao i sve druge žene i ona ovog puta pričati o teškoćama roditeljstva.
Matija je još bio beba, pa sam očekivala (o kako sam pogrešila!) da će rasplesti dugu sagu o pelenama, svekrvi koja se u sve meša, grčevima, zubićima. Došla mi je i opet bila ona što sija za svakog.
„Znaš šta je moj tata rekao? Ima kod nas toga, čeka se, čeka dete kao što ozebao čeka sunce. Ogreje, pa se zaboravi. Ne da deda da se zaboravi! Poklonio mu zlatnu pločicu, ej!“
„Stvarno?“
„Da ne poveruješ! Ja ga pitam odakle sad to, tata? A on kaže, istraživao gde može da se nađe investiciono zlato u Beogradu i rešio da uloži za svog unuka!“
Da uloži. Duša mi se raširila kao Sašin osmeh kad sam shvatila koji je to blagoslov. Da se rodiš, da imaš takvu majku, takvog dedu, da budeš dočekan i voljen. Pričala je sa neiskvarenom nežnošću o svom detinjstvu, o toj radosti podizanja jednog bića, novog čoveka. O svom ocu koji je imao šezdeset godina i guglao danima, obilazio juvelirnice i zlatare da nađe „zlato za svoje prvo zlato“. Kako je birao zlatni standard i zlato najviše čistoće 999,9 sa sertifikatima i u lepom pakovanju. Da obraduje ćerku i unuka. Jednom kad poraste. Nije tu bilo opterećenosti da mali Matija postane jednog dana Novak Đoković ili Nikola Tesla, nije se četiri dana terevenčilo niti kupovao najskuplji krevetac ili kolica. Samo su želeli da mališan bude zdrav i srećan.
Kakav je to poklon?
„Znaš, Nenadovi nisu bili impresionirani poklonom. Moja svekrva je rekla kako se deda „prekršio“ i da to nije dar za bebu, ali znaš šta, svi mi drugačije mislimo, zar ne? Meni je bitno šta Nenad i ja mislimo…“
„A meni je to lep gest, Saša… Nije on njemu poklonio samo zlato, poklonio mu je u nasleđe i jedan pogled na svet. Pa ja sam tek u dvadesetim, uz tebe naučila da nije život samo grč i stiskavac, da izlazak u bioskop nije trošak. Da sve što radimo biramo i da vredi uložiti u stvari koje vrede.“
Saša je rasla pored takvih roditelja da nisam morala uopšte da joj objašnjavam, ali sam videla da joj je važno da je razumem. Da joj je bitno da još neko veruje u one iste vrednosti kao i ona. Da još neko potvrdi da ima nade podizati dete u svetu za koji misli da nije samo surov i crn. U kom će želeti da se razvija i raste.
„Je li to pomalo naivno, verovati da ima dobrote? Da možemo mnogo da postignemo ako želimo i ako se trudimo? Možda je to važilo za mene, nekad, jer sam rasla uz takve roditelje, ali hoću li ja umeti da Matiji osiguram detinjstvo kao što sam imala ja?“
„Ti? Još bolje!“
